Lepa Atifeta uručuje lepom Čarlsu lep orden "Ibrahima Rugove"
Posle posete Srbiji i severnoj srpskoj pokrajini Vojvodini, princ Čarls je rešio da obiđe i južnu srpsku pokrajinu, kojoj je njegova država darovala status republike, mada to Srbi još nisu priznali, niti su se zahvalili Engleskoj.
Princ Čarls je, vidno mamuran, stigao na Kosovo. Pola dana mu je trebalo da se pribere, te je tokom formalnih ceremonijala nekoliko puta zadremao. Vojvotkinja od Kornvola, Kamila, preuzela je veći deo obaveza na sebe, tako da je princ Čarls mogao da odahne i otrezni se, pa je tokom popodneva uspeo da se ponaša trezveno.
On se požalio svojim domaćinima na Kosovu, pre svega Atifeti Jahjagi, da su ga Srbi napijali do kasno u noć i da je tek sad svestan da su to radili namerno, kako bi sabotirali njegovu posetu Kosovu. Princ se, takođe, požalio kako su Srbi necivilizovani, te su ga sve vreme posete Srbiji cimali, vukli za rukav, ćuškali i gazili mu cipele.
Napijanje princa Čarlsa
– Počeli su da me napijaju još u manastiru Kovilj. U Srbiji su me praktično cela dva dana terali da pijem tu njihovu rakiju. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić mi je sve vreme sipao alkohol u podnevni čaj, a par puta je pokušao i da me poljubi. Njegova žena Dragica je smarala Kamilu nekim receptima za gibanicu. Nikolić mi je u jednom trenutku ponudio da mi pokloni manastir Hilandar ako u Engleskoj lobiram za Srbiju. Neka Maja obukla se kao Engleskinja iz viktorijanskog perioda. A uveče, u sitne sate, Nikolić je doveo Dačića da mi peva „Miljacku“. Na večernjoj sedeljci se našao i izvesni Marić, koji je ili vlasnik ili urednik neke rialiti televizije i ponudio mi je ulazak u rialiti program koji se zove „Parovi“. Pored tog rakijanja, najbizarnije mi je bilo to kako su Srbi sve pretvorili u cirkus, muka mi je bilo koliko su mi se šlihtali – požalio se princ Jahjagi.
Potom se princ pohvalio da je za dva dana u Srbiji bolje naučio srpski, nego princ Aleksandar Karađorđević za ceo život.
Tokom posete Prištini, princ Čarls sreo je i nekoliko Srba, pa je stoga izrazio divljenje kosovskim institucijama koje su uložile ogroman trud da ne oteraju preostale Srbe.
Strastveni filatelista noću krao markice iz pošte, ALI nikad nećete pogoditi o kome je reč!
„Već izvesno vreme na račun Pošte Srbije pristizale su pritužbe kako neko krade markice sa pisama i razglednica koje stižu iz inostranstva“, saopštava za Zicer nadrndana šalteruša koja je želela da ostane anonimna. To je ona šalteruša sa blajhanom kosom i minivalom u centralnoj pošti, što se uvek oblači u crveno.
Svi pokušaji da se otkrije počinilac redovnim kontrolama su propali. Mnogi poštanski službenici su nepravedno sumnjičeni i stvorila se tenzija u kolektivu. To je znatno uticalo na disciplinu poštanskih službenika, a poprilično je srozalo i radni elan. Tako su nastale kilometarske kolone, jer službenici više nisu imali volje da revnosno obavljaju svoj posao kako su to činili do skora.
Srećom, pa se, po običaju, niko od klijenata nije bunio, inače je ova situacija mogla da izazove totalni kolaps poštanskog sistema.
Ubrzo je oformljena tajna ekipa poštanskih stručnjaka za pokradanje markica i postavljene su zamke da se uhvati ovaj počinilac gnusnog dela skrnavljenja pisama i razglednica.
Pre tri meseca, jedne noći, kradljivac je lociran i uhvaćen na delu!
Niko nije mogao da poveruje kada su shvatili da je kradljivac zapravo Krkobabić, direktor Pošte.
Naime, Krkobabić je, kao i sva deca od pre 100 godina, mnogo voleo da skuplja salvete i značke, ali je kasnije shvatio da su markice mnogo lepše i skuplje od značkica i salveta. Pošto ga je bilo sramota da to napiše u svojoj biografiji, a strast prema markama nije jenjavala ni u poznim godinama, nije mogao da odoli i počeo je sa krađom.
Sve to je uzrokovalo da se Krkobabić iz straha od ucena poveri Vučiću i zatraži da ga ovaj zaštiti. Vučić mu je pružio podršku i potom se Krkobabić odlučio da, u znak zahvalnosti, ide na listu sa SNS-om.
Nakon što je naš portal pre nekoliko dana objavio ekskluzivnu informaciju pravo iz predvorja Trilaterale, o tome da se ministarki Zorani Mihajlović ne smeši lepa budućnost kad je reč o ulasku u ovu svetsku organizaciju izrazito humanitarnog karaktera, obratila nam se potpredsednica „Plavuša za Balkan“, Rozmari Polanski.
Ona je na e-adresu naše redakcije poslala mejl sledeće sadržine:
Тačno je da je Zorana Mihajlović članica naše organizacije, ali je netačno da ona tek treba da postane članica Trilaterale, budući da je Zorana u tu organizaciju ušla još dok je, kao kadar G17 plus, bila savetnica tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije, Miroljuba Labusa.
Pretpostavljamo da je vaša pogrešna interpretacija nastala kao posledica lošeg prevoda sa engleskog.
Mi smo još pre nekoliko godina našu uglednu članicu Kolindu Grabar Kitarović, sadašnju predsednicu Hrvatske, usmerili ka tome da bude Zoranin mentor, da joj pokaže koji je najbolji put da se u Trilateralu uđe, a potom, koji je to put koji će Zoranu najbrže dovesti na mesto predsednice vaše male, ali veoma važne zemlje.
Kilogrami zaista jesu bili veliki problem, ali kada smo shvatili da se naša Kolinda s tim problemom uspešno izborila, shvatili smo i da je ona najbolja osoba za ulogu Zoranine učiteljice.
Naš cilj je (i neka ovo ostane među nama!), da u saradnji sa Trilateralom, za područje Balkana na predsednička mesta postavimo plavuše. Zorana je naš pik za Srbiju. Kao što znate, u tome smo tek na početku, a Kolinda je lep primer kako se sve postiže, samo uz snažnu volju i snažne veze.
Da bismo to postigli, potrebno je, između ostalog, i da Zorana oslabi. Jer, vidite, ona, kao veoma stabilna i čvrsta osoba, mora da ostavlja utisak žene jake volje, a jaka volja pokazuje se i održavanjem dobre linije i nepodleganjem niskim strastima. Znate, debeljuce niko ne uzima za ozbiljno, ljudi ih doživljavaju kao dobrice i slatke mede sa kojima deca često utonu u san, a to nije slika koju predsednik/ca treba da emituje. To nije naš cilj!
Naš cilj je, pre svega, da osnažimo žene Balkana da hrabro preuzmu ulogu koja im po ljudskim zakonima pripada. To je jedini način da se uspešno stane na put tradicionalnom balkanskom mačo-ludilu, jer ovo vaše poludivlje podneblje treba što pre demuškoficirati. Potrebna je odlučna lustracija vekovnog šovinizma, koju mogu uspešno sprovesti jedino plavuše, i to naše plavuše, obučene za tako težak posao.
Osim toga, mi želimo da na čelu država Balkana budu baš plavuše zato što su one postale sinonim za glupost, a mi hoćemo da dokažemo da su jednako pametne kao i crnke, a još više od toga želimo da dokažemo da su jednako pametne i sposobne kao i svaki muškarac.
Zato nameravamo da preko Zorane, kad postane predsednica Srbije, uvedemo kvotu da svaka stranka u Skupštini mora u svojim redovima da ima barem 15% plavuša, od čega čak 10 posto prirodnih i 5 posto blajhanih. Svesni smo da na Balkanu nema mnogo prirodnih plavuša i namerno smo postavili ovako visoku kvotu baš za njih, kako biste se jače i više potrudili da pokažete svoju privrženost demokratskim i zapadnim vrednostima, Pronaći toliko prirodnih plavuša, a da pritom još i žele da se bave politikom i batale svoje tradicionalne, porodično-ropske uloge, zaista nije lak posao. Ipak, mi verujemo da će naša Zorana u tome uspeti i ovim putem pružamo joj punu podršku.
Hakerska grupa Radulovićević botova poznata pod imenom „Twitter Anonymousi“ presrela, je mejl Bojana Pajtića upućen Aleksandru Vučiću. Ovaj mejl je objavila na svom Tviter nalogu, a mi ga za čitaoce Zicera prenosimo u celosti:
„Poštovani,
Obraćam vam se kao premijer premijeru.
Kao što Vam je poznato, moja stranka i ja na njenom čelu, već više od deceniju upravljamo pokrajinom Vojvodinom. Mi smo zadovoljni našim dosadašnjim radom u pokrajini kao i vlašću koja nam je poverena od građana i građanki Vojvodine.
Međutim, prilike su takve da je naša stranka vremenom, zbog spleta nesrećnih okolnosti, izgubila popularnost u Vojvodini. Najmanje našom krivicom, a više sveukupnim globalnim ekonomskim kretanjima.
Anonimusi
No, sad, šta je – tu je. Naravno da mi ne očekujemo da ćemo na narednim vanrednim izborima ponovo imati dovoljan procenat da bismo zadržali vlast. Ali bismo bili zadovoljni kada biste nam, ipak, dali makar deo vlasti u Vojvodini.
Naime, mi smo za proteklo vreme stavili mađarske stranke pod kontrolu, neke smo kupili, neke ucenili, ali u svakom slučaju, one sada rade za nas. Mađarski politički faktor je veoma bitan u Vojvodini.
Eto, mi bismo mogli, ukoliko nam udelite deo vojvođanske vlasti, i dalje da kontrolišemo Mađare.
Mada, meni su iz Brisela obećali da ću ostati u vlasti u Vojvodini, ipak Vam se obraćam sa predlogom oko mogućeg dogovora.
Iskreno, meni je dojadila i vlast i politika i najradije bih se povukao. No, zbog ljudi za koje sam odgovoran, a iz moje stranke, to ne mogu da učinim.
Zato Vas molim da u budućoj vlasti u Vojvodini date meni i mojoj stranci kakvog-takvog udela i, ako je ikako moguće, da zadržim svoje pozicije na Univerzitetu.
Pojedine stranke optužile su Pokret „3D“ iz Novog Sada da je pozapošljavao u JKP „Vodovod i kanalizacija“ celokupnu užu i širu rodbinu.
Pre svega, u ovoj optužbi prednjače Dveri, i pitaju se šta se desilo sa borbom protiv partokratije i partijskog zapošljavanja.
Kako su Dveri navele u svom saopštenju, ovo je najgori primer partokratije, možda u celoj Evropi i savremenoj zapadnoj civilizaciji. Ovakvo bahato ponašanje narušava tekovine naše zapadne civilizacije i baca ljagu na našu evropsku kulturu.
Rođačko natezanje
„Dveri“ dalje navode da u „Vodovodu“ tako rade odbornica „3D“, Tatjana Dojčinović, na mestu pomoćnice direktora za komercijalu i finansije i odbornik Zoran Narančić, kao pomoćnik direktora za unutrašnju kontrolu i održavanje.
U saopštenju ovog pokreta se dodaje i da su supruzi predsednika Nadzornog odbora „Vodovoda“ Gorana Ivančevića, koji je funkcioner gradskog SPO-a, nakon što su je zaposlili u službi obračuna plata, izmislili rukovodeće radno mesto – šefice obračuna. Sanja Ivančević-Vuković je, kako se navodi, postala šefica jednoj službenici i sebi, a od nedavno ima još jednu podređenu osobu, devojku koja je takođe zaposlena po partijskoj liniji.
Takođe, Tomislav Bokan je do izbora bio za javnost gotovo anoniman, a radio je u novosadskim javnim preduzećima kao referent i stručni saradnik. Sada drma „Vodovodom“, dok su njegovi rođaci i kumovi odbornici u Skupštini grada.
Tomislav Bokan objašnjava za „Zicer“ da su to sve maliciozni navodi marginalnih stranaka koje „ne žele dobro srbskom narodu“, i dodaje:
– Sve njih ja pozdravljam pjesmom Baje Malog Knidže „Stan’te paše i ustaše!“, a oni neka se prepoznaju šta su u toj pjesmi. Mi smo patriotski pokret koji spaja sve Srbe od Dinare, pa preko Drine i do Dunava, pa i dalje. Mi promovišemo porodične vrednosti, jer je nama porodica na prvom mjestu, kao svakom čestitom Srbinu. Jer, kakvi bismo mi ljudi bili ako prvo ne bismo pomogli svojim bližnjima kako to uči naša sveta pravoslavna vera. „Budimo ljudi“, rekao je naš veliki, sveti patrijarh Pavle. Treba biti prvo čovjek! Pomoći svojoj porodici. Pa onda kumovima, prijateljima, daljim rođacima, pa i drugim ljudima na kraju krajeva. Mi smo do sada uhljebili na stotine ljudi. Malo li je na ovu krizu?!
– Najbolji dokaz da poštujemo tradiciju je da sam na listu stavio svu svoju familiju i sve kumove, jer kum nije dugme.
To će biti naš predizborni slogan-kum nije dugme!- Zaključio je Tomislav.
Jutro, 7:00, ciča zora. Zvoni onaj Nokia difolt tjun, isti već 4 godine, sanjam ga svaku noć. I ove sam ga sanjao. Ustanem da mu udarim snuz, kad ja pogledo a ono 8:20. Nisam ga sanjao, zvonio je 16 puta, 20 posto baterije istrošilo a ja je nisam sinoć napunio tako da sam ostao na 4 posto i sedim na ivici kreveta i razmišljam da li da se ubijem već sad kad kasnim u poštu pre posla da platim alimentaciju i da dopunim račun na Limundu. Pomislim kako svakako ne mogu stići na posao te se odlučim uputiti se u poštu jer hoću da kupim rekete za skvoš pošto mi se vata malo masno oko bokova zato što jedem svaki drugi dan džambo giros iz Popaja pred spavanje, al šta ću kad volim.
Ustanem ja, uđem u wc, aj što smrdi al što nema paste za zube, već peti dan cedim al sad je već doteralo do toga da je moram makazama preseći i gurnuti četkicu pokušavajući da ogrebem malo paste. Uzmem makaze a one se istupile od noktiju na nogama što mi se urezuju u prste, dvaput godišnje ih operišem. Odustanem od pranja zuba. Setim se da imam neke žvake u farmerkama, a one oprane, loše, sve se navato prašak sa mikročesticama na njih, moram ih opet prati. Uzmem žvake, malo su bljutave al mi sad iz usta miriši na kombinaciju Lenora i eukaliptusa, što je ipak nešto pozitivno.
IMA JOŠ!
Poćera mene onaj džambo giros od sinoć i sednem iznužditi se ko čovek jer ipak sam u svom stanu. Sve to lepo prođe, iščistim se ko car, kad ono osto jedan list wc papira, što svakako nije dovoljno. Nema veze obrisaću okolo a ostalo ću lepo kad se budem istuširao. Ustajem onako poprilično uneređen i izmrljan i otežano se krećem, prelazim ona tri kvadrata kupatila ko Albaniju. Odvrnem vodu, nema tople, izgleda sam isključio bojler noćas kad sam izašo pišnuti, jbg stisla bešika nisam ni ja više mlad. Perem onu guzicu hladnom vodom, operem se samo po donjem delu tela, od pupka naviše ostanem prljav al jebiga šta ću. Dobro, pomislim, saće me kafa malo oraspoložiti i biće bolje.
Izađem iz wca, vidim nisam uključio ringlu, sad stvarno nemam vremena za to, neću stići ni do pošte, požurim ka sobi da se obučem, udarim malim prstom o ragasto, otpade mi nokat u sekundi, prostruji krv, razbudi me taman malo, obučem one pantalone sve od praška s mikročesticama, izletim napolje, pritisnem onaj lift i čekam. I čekam ga ja tako, ima neka tri debila na četvrtom spratu što uvek zaustave lift dok svi ne izađu iz stana i onda jedan od njih zavarava senzore dok drugi obuva mokasine pola sata. Dočekam ja taj lift, već je 10 do 9, i kako se otvore vrata mene zapahne smrad komšinicinog mopsa. Stisnem zube, uđem unutra i nadam se najboljem. Pomislim da to i nije tako loše jer je komšinica baš simpatična a ja dugo već nisam jebo iako imam devojku ali smo u lošim odnosima te je nedostatak seksualnih odnosa način na koji me kažnjava i manipuliše. Počnem s njom razgovor o tome kako ovi stalno ubacuju flajere u sandučiće ccc a imaju lepo onu kantu pored za to, kad osetim nešto mi se umiljava oko noge, pogledam dole a njen žuti GMO mops se seksualno iživljava na mojoj nozi i stenje. Ona kaže komšija izvinjavam se u teranju ja joj kažem gospođo i ja sam u teranju pa ne jebem ljude po liftu već žurim na posao da budem koristan član ovog društva. Vrata od lifta su se otvorila i rastali smo se zauvek.
Dole u sandučetu plava koverta, plava ko modrica. Otvorim ja to a unutra poziv da svedočim u vezi s tučom koja se odigrala pre 6 godina ispred Baroko kafane i piše da će me privesti ako se ne pojavim, što mi se nimalo ne sviđa, pogotovo jer sam ja taj koji je dobio batine. Optuženi je lokalni diler amfetamina koji mi je zapretio da će mi srušiti sprat plastičnim eksplozivom ukoliko se pojavim na sudu. Obrisao sam znoj sa čela i odlučio da o tom problemu razmišljam kasnije.
Sigurno nije pozivnica za maskenbal u Temerinu.
Izađem iz zgrade, udarim se mahinalno po džepu i nedostatak zveckanja mi poruči da nisam poneo ključeve od moje tojote jaris, na kredit, tek sam kamatu otplatio. Odlučim da idem busom, prođem pored tojote a ona obijena, odnesen plejer vredan 60 evra, mada sam ga ja platio 80 jer me zajebo cigan s najlona. Ništa, mogu ja i sam da pevam u kolima. Krenem dalje peške, čekam semafor prekoputa stanice, poprska me debil u stojadinu bez vrata, ode sve po bež pantalonama s mikročesticama. Nema veze, sapraću to blato kad dođem na posao.
Uđem u bus i ne prođemo ni prvi semafor, kad razotkriju se uniformisana lica, gospoda pripadnici kontrole gradskog saobraćajnog preduzeća. Prvi put u tri godine idem autobusom i odma ulete i ja pomislim u sebi uspori malo sudbino sestro jebem ti ovaj život. Napuši me onaj kontrolor što imam 33 godine a švercujem se u busu kaljav, vidno neobrijan i smrdljiv na kera. Ja šta ću, nemam argumenata, u pravu je čovek. Napiše mi kaznu, izbaci me iz busa i to tačno pred osiguravajućim društvom “Planika”, gde radim. Pomislim, oh kakva sreća, napokon kreće na bolje.
Ulazim u firmu i već je 20 do 10, što znači da je sastanak u toku već 20 minuta. Sve mi neprijatno da uđem, opet će šef da me napušava, stalno kasnim zbog difolt Nokija melodije al šta ću kad ne umem da promenim. Odlučim da je svakako bolje po mene da ne ulazim i zaputim se u wc da operem ono blato sa sebe i usput sretnem sekretaricu, ona mi se fino nasmeši, mene prođe neka milina jer sam je već jednom muvao preko Vibera i stalno je slala smajlije. Kaže mi da me direktor zvao 15 puta, da sam nedostupan i da je bolje da se više nikad ne pojavljujem, poslaće i pismeno. Ja shvatim šta to znači, dostojanstveno se okrenem, obrišem znoj sa čela, krenem napolje i uđem u rotirajuća vrata u pogrešnom smeru, razvalilo me. Celo prizemlje se okrenulo, svi se smeju, a ja onakav sav blatnjav, uplašen, nezaposlen i smrdim na kera, pomislim kako današnji dan nikako ne može biti gori.
Đavolji izum.
Izađem napolje, od prvog prolaznika izmuzem telefon i nazovem moju Milicu, čim čujem njen umilni glas bude mi lakše. Pozovem je da dođe u onu našu kafanu Dva petla i prase, ona kaže ne može odma nešto je zauzeta, ja joj kažem dobro mada znam da ne radi ništa i da joj je samo mrsko da dođe. Odem ja sam, sednem, popijem jedno pivo, malo dođem sebi, popijem još jedno, kad evo ti nje đavola crnog ko Badvajzer koji tučem. Sela, nije ni naočare skinula, ni tašnu okačila, kaže “ja više ne mogu” i ode. Šta ću jebiga, naručim još jedan crni Bad, otpijem gutljaj, pomislim “samo nek sam ja živ i zdrav” i napipam ispod pazuha neku kvržicu, malu kao grašak. Nema veze, sve dok je čaša polupuna a ne poluprazna. Živeli.
Kako Zicer ekskluzivno saznaje od anonimnog insajdera iz vrha Dveri, Sanda Rašković Ivić ima ozbiljnih psihičkih problema.
Naime, zbog političkog angažmana, Sanda je u prošlosti već imala stresom uzrokovane psihoze i neuroze, ali ono što je prelilo čašu su kontinuirani napadi na nju od strane Vojislava dr vojvode Šešelja.
Sanda se prvo obratila humanitarnoj organizaciji „Žene pomažu ženama“, kojoj i sama pripada, međutim, oni nisu umeli da joj pomognu, pa su je uputili psihijatru i psihoterapeutu, ali Sanda nije pristala da ode kod psihoterapeuta, kako naš izvor tvrdi, verovatno iz gordosti i sujete, jer je i sama psihoterapeut.
Kako je vreme odmicalo, stanje joj se drastično pogoršavalo. Počela je da pada u histeriju. Dobijala je iznenadne napade plača ili smeha, a najgore su situacije bile pred kamerama i medijima. Veći deo snimaka DSS je uspeo da otkupi za paprenu cenu, kako ne bi dospele u javnost. Histerična Sanda je ipak nastavljala sa ekscesima, razbijala je čaše i napadala ljude oko sebe tvrdeći za najbliže saradnike da šuruju sa Šešeljom. Stanje bi joj se uvek pogoršavalo kada bi videla Šešelja na TV-u ili pročitala neku njegovu izjavu u novinama.
Potražila je alternativno rešenje u kineskoj magiji gatanja u tačkice (do zaključenja ovog broja nismo uspeli da saznamo o čemu se tu radi), no to je Sandi dodatno pogoršalo stanje pa se na preporuku Boška Obradovića obratila poznatom igumanu poznatog srpskog manastira (izvor Zicera nije hteo da otkrije ime manastira ni igumana).
U početku joj je odlazak u manastir pričinjavao zadovoljstvo i olakšanje. Ispovedala se redovno igumanu, a on ju je postepeno rukovodio u duhovnom životu. Sanda je uspela da pronađe mir u tišini manastira i molitvama igumana. Međutim, problem je nastao onog momenta kad je Sanda ispovedila da je uzrok njenih patnji glavom i bez brade, niko drugi do Vojislav Šešelj.
Naime, kako tvrdi naš izvor blizak vrhu Dveri, taj iguman je veliki poštovalac lika i dela vojvode Šešelja i ideje velike Srbije. Kada je iguman čuo da Sanda za sve krivi Šešelja proglasio ju je za đavoimanu, najurio ju je iz manastira i bacio anatemu na nju.
Neutešna Sanda sada je u još gorem stanju nego što je bila ranije. Propila se. Histerični napadi ne popuštaju, naizmenično se smeje i plače, razbija stvari po kući, kida bunde i baca konfete kroz prozor na prolaznike. Ponaša se krajnje neracionalno. Postala je izuzetno nepoverljiva prema Bošku Obradoviću i sumnja da ju je on namerno poslao u taj manastir kako bi je eliminisao iz političkog života!
– Danas se navršava 12 godina otkako je horda razjarenih Srba rušila i spaljivala stare srednjovekovne albanske crkve i manastire, kulturna dobra i kuće – kaže se u saopštenju organizacije „Albanci, narod najstariji“.
Mladi Albanci prošetali su danas centrom Prištine sa transparentima: „Da se nikada ne ponovi!“ Na ovaj dan, evo već duže od jedne decenije, hiljade kosovskih Albanaca izlazi na ulice, sećajući se strašnog pogroma koji je 2004. zadesio Kosovo. Svi se oni pitaju šta je bio povod tog gnusnog čina i zbog čega međunarodna zajednica nije adekvatno reagovala.
– Nekako i da pređemo preko toga što su nam uništavali naše kulturno blago, naše crkve i manastire, sve se to da obnoviti uz Zevsovu pomoć, nego što je narod i dalje u strahu. Vi ne možete da verujete na šta su ti Srbi ličili. Bili su kao pravi zombiji! Neki nisu imali bubrege, neki oči, neki su išli bez srca, bilo je užasno. Imali smo utisak da su neki od njih vaskrsli, pa su nam se priviđali i oni koje su naši hrabri oslobodioci uz pomoć NATO-a pobili do te nesrećne 2004. godine – dodaje se u saopštenju koje je preneo Kosovski list „Koha diktature“.
– Zato svi ustajemo složno, sećajući se tih strašnih dana i nećemo se smiriti dok svi Srbi, ti zombiji, zauvek ne odu s našeg miroljubivog Balkana. Pred nama je još mnogo ciljeva, jer potrebno je još osloboditi i albansko Kraljevo, Kruševac, Kragujevac, Valjevo, Milanovac, Niš, i Beograd, naš najveći grad na Balkanu. Dok god se ne oslobodimo okupatora, nažalost, na ovim prostorima neće biti mira za kojim naš albanski narod vekovima toliko čezne. Uzdamo se i u naše saveznike, s kojima nismo narušili prijateljstvo još od Drugog svetskog rata, i kao što su nam do sada pomagali, tako se nadamo da će biti i ubuduće, do konačnog oslobođenja Balkana – kaže na kraju predsednik udruženja „Albanci, narod najstariji“, Fahmeti Ljimaj.
Krunisana proročica Milijana iz Novog Sada, tačnije sa Sajlova, obratila se Ziceru sa molbom da objavimo njeno pismo.
Pismo prenosimo u celosti:
„Poštovani čitaoci cenjenog i veoma čitanog portala „Zicer“, obraća vam se proročica Milijana.
Proročica, čija su se sva proročanstva do sada obistinila.
Evo, zar nisam rekla da će se Rusi uskoro povući iz Sirije?
Rekla sam!
I to je preneo upravo „Zicer“.
Ali sad imam nešto veoma važno da vam saopštim.
Tiče se budućnosti svih nas!
Tiče se budućnosti Srbije!
Možda za dve, možda za četiri godine, ovaj lepi mladić iz pokreta Dveri, Boško Obradović, biće veoma cenjen i ugledan političar. A možda čak i pri samom vrhu vlasti u Srbiji.
Međutim, veoma je važno da me sada posluša!
– Boško, momčino, čuj šta proročica Milijana ima da ti kaže!
Mani se parlamentarnih izbora i DSS-a. Sanda je luzer. Ta raspala strančica mračne prošlosti i neznavena Sanda tvoj ugled samo urušavaju.
Nemoj se uopšte truditi da pređeš cenzus i uđeš u Skupštinu. Pusti DSS neka propadne. Oni su ionako osuđeni na propast. Zvezde im ništa dobro ne predviđaju!
A ti Boško, sokole, imaš sjajnu budućnost!
Skoncentriši se na Čačak i gledaj da tamo pobediš i postaneš gradonačelnik. Gledaj da u Čačku i okolini zauzmeš busiju, i ti i tvoji saborci, braća tvoja. To ti je važnije, nego da pređeš cenzus na republičkim izborima i uđeš u Skupštinu. Trust me, kad ti kažem!
Bolje ti je da postaneš gradonačelnik Čačka, nego neki bezvezni poslanik u Skupštini Srbije.
A ako me poslušaš, onda će se zaista desiti da uđeš u sam vrh srpske vlasti, a možda čak i na njeno čelo!
Baš onako kako je Velja Ilić iz Čačka u Beograd na vlast došao bagerom, buldožerom, i ruljom koja je spalila Skupštinu.
Na isti način Boško, ljudino, i tebi zvezde predskazuju veliku budućnost!“
Listen to this article
