Kako „Zicer“ doznaje, princ Čarls je prvog dana posete Beogradu, sam, iako ga niko nije vukao za jezik, najavio donaciju za Hram Sv. Save na Vračaru.
Posle šetnje Kalemegdanom, princ je posetio i Hram Sv. Save i duboko ganut impozantnošću ove sakralne građevine, upitao je da li može da donira njeno oslikavanje.
Prisutni sveštenici i državni funkcioneri su mu objasnili tešku situaciju u kojoj se nalazi crkva i država i da se završetak radova otegao upravo zbog nedostatka materijalnih sredstava. Naravno, svi su rado prihvatili prinčevu velikodušnu ponudu.
Princ nije pomenuo nikakvu konkretnu cifru, međutim, u jednom momentu je zastao i pokazao prstom na deo zida na kom bi želeo da budu freske koje će on finansirati. Sveštenici su potom fotoaparatom zabeležili tačno mesto. A princ je zatim dodao:
– Ipak, postoji jedan uslov. Pošto ste u tako teškoj materijalnoj situaciji, prepostavljam da vam je svaka donacija dragocena. Međutim, i meni bi bilo dragoceno da engleska kraljevska kuća ostavi svoj trag u srpskoj istoriji, pošto baš nešto i nismo prisutni. Stoga je moj uslov da pored freske Sv. Save, s jedne strane stoji moj lik, a s druge strane lik kraljice majke, tj. engleske kraljice.
Državni funkcioneri su se odmah saglasili i rekli da to nije nikakav problem, jer pravoslavlje je šiirookoo. Sveštenici su samo progutali knedlu i klimali glavom. Da li je to bio znak saglasnosti sveštenika ili njihove zatečenosti, videćemo na narednom, prolećnom saboru SPC.
Sleteli smo u jednu od ovih malih balkanskih zemalja, što ih obilazimo na turneji. Jedva čekam da turneja prestane, stalno nam u avionu puštaju Monti Pajton, sa obrazloženjem da ćemo tako lakše razumeti i podneti čitav region, kao i ljude koji su nam zvanični domaćini. Pitala sam Čarlsa kako se zove ova zemlja gde smo sleteli, Čarls se neko vreme prisećao i rekao da nije siguran, ali da misli da je to Srbija, te da može da pozove Njeno veličanstvo da je pita, pa da budemo sigurni. Ja na to ništa nisam rekla, te je nismo ni zvali. Posle ona treba da mi zvoca što ne vodim računa kud joj sin ide. Srbija, dakle.
* * * * * *
Na brzinu sam pogledala u obaveštajni bedeker koji nam je dostavio MI6, tamo je za Srbiju koješta pisalo, ali je masnim i podvučenim slovima navedeno da – za razliku od ostalih zemalja gde to vole da čuju – domaćinima iz Srbije nipošto ne smemo da čestitamo nezavisnost posle raspada Jugoslavije. Oni se tome, u poređenju sa ostalim zemljama bivše Jugoslavije, nešto manje raduju.
U bedekeru je pisalo i da izbegavamo da domaćine propitujemo šta su oni, kao pojedinci, radili u godinama tog raspada, kao i da izbegavamo razgovore o Kosovu, Rusiji, planovima domaćina za izlaženje iz ekonomske krize, slobodi medija ili očekivanoj godini ulaska u Evropsku uniju. Pokazala sam Čarlsu bedeker i pitala ga o čemu ćemo onda da razgovaramo sa domaćinima, a Čarls je rekao da će razgovarati o vremenu. Bar mi Englezi to umemo da radimo. Pošto je Čarls bio u pravu, ni ovaj put ništa nisam rekla.
* * * * * *
Neki umorni i veoma neispavani mladi čovek nas je na aerodromu poslužio hlebom i solju, uz izvinjenje da ćemo se videti kasnije, pošto vanredno mora u vanredni izborni štab. Ambasador nam je u limuzini, na putu od aerodroma, objasnio da je mladi čovek ovdašnji premijer i da ne treba da nas čudi što deluje malo umorno i odsutno, jer praktično sam vodi državu, vladajuću partiju, bezbednost, privredu, medije i izbore. Na moje pitanje šta će nekoj zemlji uopšte izbori, kad samo jedan čovek radi sve to što radi, Čarls me je prekinuo, rekavši da ne treba da zavidimo nekome što ima svu vlast, ako je mi nemamo. Htedoh da mu uzvratim i da kažem da naše vreme tek dolazi, ali sam shvatila da je to prilično neumesno, pa ništa nisam ni rekla.
* * * * * *
Svratili smo u njihov parlament, mada nisam razumela zašto, kad im to ionako ničemu bitnom ne služi, makar sudeći po malopređašnjem razgovoru. Lepa zgrada, doduše, u kojoj nas je dočekala neka žena, za koju nam je ambasador objasnio da je promenila nekoliko političkih partija dok nije došla na mesto predsednika parlamenta. Čarls je rekao da, iz njegovog iskustva, nije važno šta menjaš ako je ono što na kraju dobiješ – to što si hteo. Pogledala sam ga s ljubavlju i ponovo ništa nisam rekla.
* * * * * *
Posle parlamenta smo obišli njihovog predsednika države. Ambasador nam je rekao da je predsednikova uloga slična ulozi britanske kraljice. Ja sam odmah pitala čime se bavi predsednikov sin, na šta mi je odgovoreno da je on funkcioner vladajuće partije i gradonačelnik jednog manjeg grada. Rekla sam da je to veoma dobra ideja i pogledala Čarlsa sa nadom, ali je Čarls samo odmahnuo rukom, pa više ništa nisam rekla.
* * * * * *
Obišli smo i njihovog prestolonaslednika. Čarls je posle te posete bio zaista dobro raspoložen. Kako i ne bi, konačno je upoznao nekog prestolonaslednika koji ima još manje šansi da postane kralj od njega. Da mu ne kvarim raspoloženje, opet ništa nisam rekla.
* * * * * *
Ne mogu više da pišem ovaj dnevnik, prosto nemam čime: pune su mi ruke poklona – tašne, nošnje, ikone, knjige… Pitala sam Čarlsa čime je Ujedinjeno Kraljevstvo zaslužilo sve ove poklone, on se zamislio i rekao da ne zna, jer se za one zasluge koje su njemu poznate obično ne daju pokloni nego traži odšteta. Ali, rekao je, treba da se pravimo Englezi i da ništa ne komentarišemo. Tu sam ja konačno nešto rekla: da mi jesmo Englezi i da nema potrebe ništa da se pravimo. I tu sad Čarls ništa nije rekao.
Nakon poraza od Vavrinke u finalu prošlogodišnjeg Rolan Garosa, ceo svet pitao se šta je to što Novaka Đokovića sprečava da osvoji taj turnir. Govorilo se o tome da je proslavljeni srpski teniser pregoreo od želje za pobedom, da je bio pod velikim pritiskom, svestan da su sve oči sveta uprte u njega, ali niko još nije otkrio u čemu je tajna.
Sve do danas.
Ekipa „Zicera“ otkrila je šta se zaista dogodilo, pa Đoković prošle godine nije uspeo da osvoji jedinu gren-slem titulu koja mu nedostaje.
Javnosti je dobro poznato da su sirove namirnice i hrana bez glutena pomogle Đokoviću da održava dobru kondiciju i postane broj jedan u svetu tenisa.
Ništa ne sluteći, želeli smo samo da otkrijemo kako se to Novak hrani, pa smo razgovarali sa prodavcem zdrave hrane kod koga se snabdeva i Maja Volk, profesorka dramaturgije koja Đokovićima priprema hranu dok su u Beogradu. A onda smo, pukim slučajem, otkrili neverovatnu stvar, koja baca sasvim novo svetlo na Đokovićev prošlogodišnji poraz.
Maja muti i ne sluti kakvo zlo će da umuti
Kako nam je ispričao pomenuti beogradski trgovac, koji je želeo da ostane anoniman, prošle godine, tri sedmice pre početka Rolan Garosa, on je otkrio da je jedan njegov radnik u džak sa sojinim brašnom dodao jedan kilogram mesnog koštanog brašna, koje se koristi u ishrani životinja. Sve je to učinio gonjen osvetom, pošto je saznao da mu gazda nije uplatio doprinose za jun i jul prošle godine. Besan i željan osvete, kupio je kilogram koštanog brašna i dodao ga u džak od 100kg sojinog.
Kao strastveni Noletov navijač, kad je saznao da sojino brašno za Đokoviće kupuje i Maja Volk, pokajao se, ali je tad bilo dockan – Maja Volk već je pazarila nekoliko kilograma kontaminiranog brašna.
„Stvar se otrgla kontroli. Momak je hteo da mi napakosti, ali mi je na kraju sve priznao pod teretom savesti. Ja sam mu uplatio te doprinose sa zakašnjenjem, stvar smo brzo izgladili, ali šteta je, kako izgleda, mnogo veća nego što smo mogli i da sanjamo. Plašim se čak da je nepopravljiva“, počinje svoju ispovest za „Zicer“ nesrećni trgovac.
„Nas dvojica pratili smo Rolan Garos i navijali svim srcem za Novaka, ali kad je u finalu izgubio od Vavrinke, pogledali smo se u oči i obojici nam je istog trenutka sinulo! Novak je izgubio, jer je pre turnira u nekoliko navrata pojeo najmanje desetak grama brašna životinjskog porekla. To je poremetilo njegov metabolizam, narušilo dobru koncentraciju i unelo u njega nemir kome niko do sada nije znao pravi uzrok. Sigurni smo da zbog toga Novak nije mogao da odigra meč onako kako bi ga inače igrao, samo da ga mi nismo ovako upropastili“, otkriva strašnu tajnu naš sagovornik.
„Osećamo obojica grižu savesti, ja zbog doprinosa, a momak zbog tog prokletog brašna. Na duši nam je veliki greh i ne znam da li ćemo ikad uspeti da se iskupimo za štetu koju smo naneli Novaku“, u suzama je završio svoju tužnu priču nesrećni trgovac.
„Zicer“ je došao do spektakularne informacije posredstvom svojih veza u službi državne bezbednosti. Kako javlja naš izvor, čiji je komšija blizak bliskom saradniku šefa državne bezbednosti, Kiril Kravčenko primoran je da beži iz Srbije zbog ljubavne afere.
U nekoj drugoj državi možda ovo ne bi bio problem. U nekoj drugoj situaciji, ni u Srbiji ovo ne bi bio problem. Međutim, u pitanju je vrlo delikatna situacija.
Ljubavnici
Problem je što je Kiril već izvesno vreme u ljubavnoj vezi sa jednom srpskom sekretaricom, čiji je muž bezbednjak. Kravčenku je dojavljeno da mu ljubomorni muž radi o glavi i da mu je najpametnije da se spakuje i pobegne.
Stoga se Kiril upravo sprema da pobegne u London, gde je već sklonio milione evra. Njegova mesečna plata je svakako 150 hiljada evra, plus godišnji bonus, što je sve zajedno tričavih 3 miliona evra godišnje. Kod svojih engleskih prijatelja, koji su ujedno i direktori raznih sektora u njegovom preduzeću, postarao se da mu godišnji bonus, kad pređe u London, bude 20 miliona evra.
Parice
Ovo poslednje jasno ukazuje da se Kiril zaista sprema na bekstvo u Ujedinjeno Kraljevstvo. Kravčenko u Rusiju ne sme, jer nije predao godišnji račun.
U Britaniji već poseduje nekretnine i novac na raznim računima.
Lepa Atifeta uručuje lepom Čarlsu lep orden "Ibrahima Rugove"
Posle posete Srbiji i severnoj srpskoj pokrajini Vojvodini, princ Čarls je rešio da obiđe i južnu srpsku pokrajinu, kojoj je njegova država darovala status republike, mada to Srbi još nisu priznali, niti su se zahvalili Engleskoj.
Princ Čarls je, vidno mamuran, stigao na Kosovo. Pola dana mu je trebalo da se pribere, te je tokom formalnih ceremonijala nekoliko puta zadremao. Vojvotkinja od Kornvola, Kamila, preuzela je veći deo obaveza na sebe, tako da je princ Čarls mogao da odahne i otrezni se, pa je tokom popodneva uspeo da se ponaša trezveno.
On se požalio svojim domaćinima na Kosovu, pre svega Atifeti Jahjagi, da su ga Srbi napijali do kasno u noć i da je tek sad svestan da su to radili namerno, kako bi sabotirali njegovu posetu Kosovu. Princ se, takođe, požalio kako su Srbi necivilizovani, te su ga sve vreme posete Srbiji cimali, vukli za rukav, ćuškali i gazili mu cipele.
Napijanje princa Čarlsa
– Počeli su da me napijaju još u manastiru Kovilj. U Srbiji su me praktično cela dva dana terali da pijem tu njihovu rakiju. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić mi je sve vreme sipao alkohol u podnevni čaj, a par puta je pokušao i da me poljubi. Njegova žena Dragica je smarala Kamilu nekim receptima za gibanicu. Nikolić mi je u jednom trenutku ponudio da mi pokloni manastir Hilandar ako u Engleskoj lobiram za Srbiju. Neka Maja obukla se kao Engleskinja iz viktorijanskog perioda. A uveče, u sitne sate, Nikolić je doveo Dačića da mi peva „Miljacku“. Na večernjoj sedeljci se našao i izvesni Marić, koji je ili vlasnik ili urednik neke rialiti televizije i ponudio mi je ulazak u rialiti program koji se zove „Parovi“. Pored tog rakijanja, najbizarnije mi je bilo to kako su Srbi sve pretvorili u cirkus, muka mi je bilo koliko su mi se šlihtali – požalio se princ Jahjagi.
Potom se princ pohvalio da je za dva dana u Srbiji bolje naučio srpski, nego princ Aleksandar Karađorđević za ceo život.
Tokom posete Prištini, princ Čarls sreo je i nekoliko Srba, pa je stoga izrazio divljenje kosovskim institucijama koje su uložile ogroman trud da ne oteraju preostale Srbe.
Strastveni filatelista noću krao markice iz pošte, ALI nikad nećete pogoditi o kome je reč!
„Već izvesno vreme na račun Pošte Srbije pristizale su pritužbe kako neko krade markice sa pisama i razglednica koje stižu iz inostranstva“, saopštava za Zicer nadrndana šalteruša koja je želela da ostane anonimna. To je ona šalteruša sa blajhanom kosom i minivalom u centralnoj pošti, što se uvek oblači u crveno.
Svi pokušaji da se otkrije počinilac redovnim kontrolama su propali. Mnogi poštanski službenici su nepravedno sumnjičeni i stvorila se tenzija u kolektivu. To je znatno uticalo na disciplinu poštanskih službenika, a poprilično je srozalo i radni elan. Tako su nastale kilometarske kolone, jer službenici više nisu imali volje da revnosno obavljaju svoj posao kako su to činili do skora.
Srećom, pa se, po običaju, niko od klijenata nije bunio, inače je ova situacija mogla da izazove totalni kolaps poštanskog sistema.
Ubrzo je oformljena tajna ekipa poštanskih stručnjaka za pokradanje markica i postavljene su zamke da se uhvati ovaj počinilac gnusnog dela skrnavljenja pisama i razglednica.
Pre tri meseca, jedne noći, kradljivac je lociran i uhvaćen na delu!
Niko nije mogao da poveruje kada su shvatili da je kradljivac zapravo Krkobabić, direktor Pošte.
Naime, Krkobabić je, kao i sva deca od pre 100 godina, mnogo voleo da skuplja salvete i značke, ali je kasnije shvatio da su markice mnogo lepše i skuplje od značkica i salveta. Pošto ga je bilo sramota da to napiše u svojoj biografiji, a strast prema markama nije jenjavala ni u poznim godinama, nije mogao da odoli i počeo je sa krađom.
Sve to je uzrokovalo da se Krkobabić iz straha od ucena poveri Vučiću i zatraži da ga ovaj zaštiti. Vučić mu je pružio podršku i potom se Krkobabić odlučio da, u znak zahvalnosti, ide na listu sa SNS-om.
Nakon što je naš portal pre nekoliko dana objavio ekskluzivnu informaciju pravo iz predvorja Trilaterale, o tome da se ministarki Zorani Mihajlović ne smeši lepa budućnost kad je reč o ulasku u ovu svetsku organizaciju izrazito humanitarnog karaktera, obratila nam se potpredsednica „Plavuša za Balkan“, Rozmari Polanski.
Ona je na e-adresu naše redakcije poslala mejl sledeće sadržine:
Тačno je da je Zorana Mihajlović članica naše organizacije, ali je netačno da ona tek treba da postane članica Trilaterale, budući da je Zorana u tu organizaciju ušla još dok je, kao kadar G17 plus, bila savetnica tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije, Miroljuba Labusa.
Pretpostavljamo da je vaša pogrešna interpretacija nastala kao posledica lošeg prevoda sa engleskog.
Mi smo još pre nekoliko godina našu uglednu članicu Kolindu Grabar Kitarović, sadašnju predsednicu Hrvatske, usmerili ka tome da bude Zoranin mentor, da joj pokaže koji je najbolji put da se u Trilateralu uđe, a potom, koji je to put koji će Zoranu najbrže dovesti na mesto predsednice vaše male, ali veoma važne zemlje.
Kilogrami zaista jesu bili veliki problem, ali kada smo shvatili da se naša Kolinda s tim problemom uspešno izborila, shvatili smo i da je ona najbolja osoba za ulogu Zoranine učiteljice.
Naš cilj je (i neka ovo ostane među nama!), da u saradnji sa Trilateralom, za područje Balkana na predsednička mesta postavimo plavuše. Zorana je naš pik za Srbiju. Kao što znate, u tome smo tek na početku, a Kolinda je lep primer kako se sve postiže, samo uz snažnu volju i snažne veze.
Da bismo to postigli, potrebno je, između ostalog, i da Zorana oslabi. Jer, vidite, ona, kao veoma stabilna i čvrsta osoba, mora da ostavlja utisak žene jake volje, a jaka volja pokazuje se i održavanjem dobre linije i nepodleganjem niskim strastima. Znate, debeljuce niko ne uzima za ozbiljno, ljudi ih doživljavaju kao dobrice i slatke mede sa kojima deca često utonu u san, a to nije slika koju predsednik/ca treba da emituje. To nije naš cilj!
Naš cilj je, pre svega, da osnažimo žene Balkana da hrabro preuzmu ulogu koja im po ljudskim zakonima pripada. To je jedini način da se uspešno stane na put tradicionalnom balkanskom mačo-ludilu, jer ovo vaše poludivlje podneblje treba što pre demuškoficirati. Potrebna je odlučna lustracija vekovnog šovinizma, koju mogu uspešno sprovesti jedino plavuše, i to naše plavuše, obučene za tako težak posao.
Osim toga, mi želimo da na čelu država Balkana budu baš plavuše zato što su one postale sinonim za glupost, a mi hoćemo da dokažemo da su jednako pametne kao i crnke, a još više od toga želimo da dokažemo da su jednako pametne i sposobne kao i svaki muškarac.
Zato nameravamo da preko Zorane, kad postane predsednica Srbije, uvedemo kvotu da svaka stranka u Skupštini mora u svojim redovima da ima barem 15% plavuša, od čega čak 10 posto prirodnih i 5 posto blajhanih. Svesni smo da na Balkanu nema mnogo prirodnih plavuša i namerno smo postavili ovako visoku kvotu baš za njih, kako biste se jače i više potrudili da pokažete svoju privrženost demokratskim i zapadnim vrednostima, Pronaći toliko prirodnih plavuša, a da pritom još i žele da se bave politikom i batale svoje tradicionalne, porodično-ropske uloge, zaista nije lak posao. Ipak, mi verujemo da će naša Zorana u tome uspeti i ovim putem pružamo joj punu podršku.
Hakerska grupa Radulovićević botova poznata pod imenom „Twitter Anonymousi“ presrela, je mejl Bojana Pajtića upućen Aleksandru Vučiću. Ovaj mejl je objavila na svom Tviter nalogu, a mi ga za čitaoce Zicera prenosimo u celosti:
„Poštovani,
Obraćam vam se kao premijer premijeru.
Kao što Vam je poznato, moja stranka i ja na njenom čelu, već više od deceniju upravljamo pokrajinom Vojvodinom. Mi smo zadovoljni našim dosadašnjim radom u pokrajini kao i vlašću koja nam je poverena od građana i građanki Vojvodine.
Međutim, prilike su takve da je naša stranka vremenom, zbog spleta nesrećnih okolnosti, izgubila popularnost u Vojvodini. Najmanje našom krivicom, a više sveukupnim globalnim ekonomskim kretanjima.
Anonimusi
No, sad, šta je – tu je. Naravno da mi ne očekujemo da ćemo na narednim vanrednim izborima ponovo imati dovoljan procenat da bismo zadržali vlast. Ali bismo bili zadovoljni kada biste nam, ipak, dali makar deo vlasti u Vojvodini.
Naime, mi smo za proteklo vreme stavili mađarske stranke pod kontrolu, neke smo kupili, neke ucenili, ali u svakom slučaju, one sada rade za nas. Mađarski politički faktor je veoma bitan u Vojvodini.
Eto, mi bismo mogli, ukoliko nam udelite deo vojvođanske vlasti, i dalje da kontrolišemo Mađare.
Mada, meni su iz Brisela obećali da ću ostati u vlasti u Vojvodini, ipak Vam se obraćam sa predlogom oko mogućeg dogovora.
Iskreno, meni je dojadila i vlast i politika i najradije bih se povukao. No, zbog ljudi za koje sam odgovoran, a iz moje stranke, to ne mogu da učinim.
Zato Vas molim da u budućoj vlasti u Vojvodini date meni i mojoj stranci kakvog-takvog udela i, ako je ikako moguće, da zadržim svoje pozicije na Univerzitetu.
Pojedine stranke optužile su Pokret „3D“ iz Novog Sada da je pozapošljavao u JKP „Vodovod i kanalizacija“ celokupnu užu i širu rodbinu.
Pre svega, u ovoj optužbi prednjače Dveri, i pitaju se šta se desilo sa borbom protiv partokratije i partijskog zapošljavanja.
Kako su Dveri navele u svom saopštenju, ovo je najgori primer partokratije, možda u celoj Evropi i savremenoj zapadnoj civilizaciji. Ovakvo bahato ponašanje narušava tekovine naše zapadne civilizacije i baca ljagu na našu evropsku kulturu.
Rođačko natezanje
„Dveri“ dalje navode da u „Vodovodu“ tako rade odbornica „3D“, Tatjana Dojčinović, na mestu pomoćnice direktora za komercijalu i finansije i odbornik Zoran Narančić, kao pomoćnik direktora za unutrašnju kontrolu i održavanje.
U saopštenju ovog pokreta se dodaje i da su supruzi predsednika Nadzornog odbora „Vodovoda“ Gorana Ivančevića, koji je funkcioner gradskog SPO-a, nakon što su je zaposlili u službi obračuna plata, izmislili rukovodeće radno mesto – šefice obračuna. Sanja Ivančević-Vuković je, kako se navodi, postala šefica jednoj službenici i sebi, a od nedavno ima još jednu podređenu osobu, devojku koja je takođe zaposlena po partijskoj liniji.
Takođe, Tomislav Bokan je do izbora bio za javnost gotovo anoniman, a radio je u novosadskim javnim preduzećima kao referent i stručni saradnik. Sada drma „Vodovodom“, dok su njegovi rođaci i kumovi odbornici u Skupštini grada.
Tomislav Bokan objašnjava za „Zicer“ da su to sve maliciozni navodi marginalnih stranaka koje „ne žele dobro srbskom narodu“, i dodaje:
– Sve njih ja pozdravljam pjesmom Baje Malog Knidže „Stan’te paše i ustaše!“, a oni neka se prepoznaju šta su u toj pjesmi. Mi smo patriotski pokret koji spaja sve Srbe od Dinare, pa preko Drine i do Dunava, pa i dalje. Mi promovišemo porodične vrednosti, jer je nama porodica na prvom mjestu, kao svakom čestitom Srbinu. Jer, kakvi bismo mi ljudi bili ako prvo ne bismo pomogli svojim bližnjima kako to uči naša sveta pravoslavna vera. „Budimo ljudi“, rekao je naš veliki, sveti patrijarh Pavle. Treba biti prvo čovjek! Pomoći svojoj porodici. Pa onda kumovima, prijateljima, daljim rođacima, pa i drugim ljudima na kraju krajeva. Mi smo do sada uhljebili na stotine ljudi. Malo li je na ovu krizu?!
– Najbolji dokaz da poštujemo tradiciju je da sam na listu stavio svu svoju familiju i sve kumove, jer kum nije dugme.
To će biti naš predizborni slogan-kum nije dugme!- Zaključio je Tomislav.
Jutro, 7:00, ciča zora. Zvoni onaj Nokia difolt tjun, isti već 4 godine, sanjam ga svaku noć. I ove sam ga sanjao. Ustanem da mu udarim snuz, kad ja pogledo a ono 8:20. Nisam ga sanjao, zvonio je 16 puta, 20 posto baterije istrošilo a ja je nisam sinoć napunio tako da sam ostao na 4 posto i sedim na ivici kreveta i razmišljam da li da se ubijem već sad kad kasnim u poštu pre posla da platim alimentaciju i da dopunim račun na Limundu. Pomislim kako svakako ne mogu stići na posao te se odlučim uputiti se u poštu jer hoću da kupim rekete za skvoš pošto mi se vata malo masno oko bokova zato što jedem svaki drugi dan džambo giros iz Popaja pred spavanje, al šta ću kad volim.
Ustanem ja, uđem u wc, aj što smrdi al što nema paste za zube, već peti dan cedim al sad je već doteralo do toga da je moram makazama preseći i gurnuti četkicu pokušavajući da ogrebem malo paste. Uzmem makaze a one se istupile od noktiju na nogama što mi se urezuju u prste, dvaput godišnje ih operišem. Odustanem od pranja zuba. Setim se da imam neke žvake u farmerkama, a one oprane, loše, sve se navato prašak sa mikročesticama na njih, moram ih opet prati. Uzmem žvake, malo su bljutave al mi sad iz usta miriši na kombinaciju Lenora i eukaliptusa, što je ipak nešto pozitivno.
IMA JOŠ!
Poćera mene onaj džambo giros od sinoć i sednem iznužditi se ko čovek jer ipak sam u svom stanu. Sve to lepo prođe, iščistim se ko car, kad ono osto jedan list wc papira, što svakako nije dovoljno. Nema veze obrisaću okolo a ostalo ću lepo kad se budem istuširao. Ustajem onako poprilično uneređen i izmrljan i otežano se krećem, prelazim ona tri kvadrata kupatila ko Albaniju. Odvrnem vodu, nema tople, izgleda sam isključio bojler noćas kad sam izašo pišnuti, jbg stisla bešika nisam ni ja više mlad. Perem onu guzicu hladnom vodom, operem se samo po donjem delu tela, od pupka naviše ostanem prljav al jebiga šta ću. Dobro, pomislim, saće me kafa malo oraspoložiti i biće bolje.
Izađem iz wca, vidim nisam uključio ringlu, sad stvarno nemam vremena za to, neću stići ni do pošte, požurim ka sobi da se obučem, udarim malim prstom o ragasto, otpade mi nokat u sekundi, prostruji krv, razbudi me taman malo, obučem one pantalone sve od praška s mikročesticama, izletim napolje, pritisnem onaj lift i čekam. I čekam ga ja tako, ima neka tri debila na četvrtom spratu što uvek zaustave lift dok svi ne izađu iz stana i onda jedan od njih zavarava senzore dok drugi obuva mokasine pola sata. Dočekam ja taj lift, već je 10 do 9, i kako se otvore vrata mene zapahne smrad komšinicinog mopsa. Stisnem zube, uđem unutra i nadam se najboljem. Pomislim da to i nije tako loše jer je komšinica baš simpatična a ja dugo već nisam jebo iako imam devojku ali smo u lošim odnosima te je nedostatak seksualnih odnosa način na koji me kažnjava i manipuliše. Počnem s njom razgovor o tome kako ovi stalno ubacuju flajere u sandučiće ccc a imaju lepo onu kantu pored za to, kad osetim nešto mi se umiljava oko noge, pogledam dole a njen žuti GMO mops se seksualno iživljava na mojoj nozi i stenje. Ona kaže komšija izvinjavam se u teranju ja joj kažem gospođo i ja sam u teranju pa ne jebem ljude po liftu već žurim na posao da budem koristan član ovog društva. Vrata od lifta su se otvorila i rastali smo se zauvek.
Dole u sandučetu plava koverta, plava ko modrica. Otvorim ja to a unutra poziv da svedočim u vezi s tučom koja se odigrala pre 6 godina ispred Baroko kafane i piše da će me privesti ako se ne pojavim, što mi se nimalo ne sviđa, pogotovo jer sam ja taj koji je dobio batine. Optuženi je lokalni diler amfetamina koji mi je zapretio da će mi srušiti sprat plastičnim eksplozivom ukoliko se pojavim na sudu. Obrisao sam znoj sa čela i odlučio da o tom problemu razmišljam kasnije.
Sigurno nije pozivnica za maskenbal u Temerinu.
Izađem iz zgrade, udarim se mahinalno po džepu i nedostatak zveckanja mi poruči da nisam poneo ključeve od moje tojote jaris, na kredit, tek sam kamatu otplatio. Odlučim da idem busom, prođem pored tojote a ona obijena, odnesen plejer vredan 60 evra, mada sam ga ja platio 80 jer me zajebo cigan s najlona. Ništa, mogu ja i sam da pevam u kolima. Krenem dalje peške, čekam semafor prekoputa stanice, poprska me debil u stojadinu bez vrata, ode sve po bež pantalonama s mikročesticama. Nema veze, sapraću to blato kad dođem na posao.
Uđem u bus i ne prođemo ni prvi semafor, kad razotkriju se uniformisana lica, gospoda pripadnici kontrole gradskog saobraćajnog preduzeća. Prvi put u tri godine idem autobusom i odma ulete i ja pomislim u sebi uspori malo sudbino sestro jebem ti ovaj život. Napuši me onaj kontrolor što imam 33 godine a švercujem se u busu kaljav, vidno neobrijan i smrdljiv na kera. Ja šta ću, nemam argumenata, u pravu je čovek. Napiše mi kaznu, izbaci me iz busa i to tačno pred osiguravajućim društvom “Planika”, gde radim. Pomislim, oh kakva sreća, napokon kreće na bolje.
Ulazim u firmu i već je 20 do 10, što znači da je sastanak u toku već 20 minuta. Sve mi neprijatno da uđem, opet će šef da me napušava, stalno kasnim zbog difolt Nokija melodije al šta ću kad ne umem da promenim. Odlučim da je svakako bolje po mene da ne ulazim i zaputim se u wc da operem ono blato sa sebe i usput sretnem sekretaricu, ona mi se fino nasmeši, mene prođe neka milina jer sam je već jednom muvao preko Vibera i stalno je slala smajlije. Kaže mi da me direktor zvao 15 puta, da sam nedostupan i da je bolje da se više nikad ne pojavljujem, poslaće i pismeno. Ja shvatim šta to znači, dostojanstveno se okrenem, obrišem znoj sa čela, krenem napolje i uđem u rotirajuća vrata u pogrešnom smeru, razvalilo me. Celo prizemlje se okrenulo, svi se smeju, a ja onakav sav blatnjav, uplašen, nezaposlen i smrdim na kera, pomislim kako današnji dan nikako ne može biti gori.
Đavolji izum.
Izađem napolje, od prvog prolaznika izmuzem telefon i nazovem moju Milicu, čim čujem njen umilni glas bude mi lakše. Pozovem je da dođe u onu našu kafanu Dva petla i prase, ona kaže ne može odma nešto je zauzeta, ja joj kažem dobro mada znam da ne radi ništa i da joj je samo mrsko da dođe. Odem ja sam, sednem, popijem jedno pivo, malo dođem sebi, popijem još jedno, kad evo ti nje đavola crnog ko Badvajzer koji tučem. Sela, nije ni naočare skinula, ni tašnu okačila, kaže “ja više ne mogu” i ode. Šta ću jebiga, naručim još jedan crni Bad, otpijem gutljaj, pomislim “samo nek sam ja živ i zdrav” i napipam ispod pazuha neku kvržicu, malu kao grašak. Nema veze, sve dok je čaša polupuna a ne poluprazna. Živeli.
Listen to this article
