Listen to this article
To je pametan mlad momak, veoma obrazovan i sposoban ali nesrećan i maleričan.
Maler je dobio od jedne francuskinje na Sorboni i nikako da ga se reši.“
Politički analitičar Đorđe Vukadinović sve do nedavno je bio savetnik poznatom srpskom tajkunu Miroslavu Miškoviću. Međutim Vukadinoviću je otkazan aranžman jer je poznati srpski analitičar dao sasvim pogrešne analize mogućih događaja vezano za Miškovića.
Vukadinovićev je predviđao da Mišković neće biti uhapšen a i ako se to kojim slučajem desi da bez problema pobeđuje na sudu.
Mišković je Vukadinovića prosto zamenio poznatom vlaškom vračarom Milijanom.
Tim povodom kontaktirali smo putem vibera poznatu proročicu Milijanu, a evo šta je ona ekskluzivno izjavila za Zicer:
– Pre svega morate imati u vidu da smo mi proročice mnogo pouzdanije od političkih analitičara. Moje prednosti u odnosu na Vukadinovića su što veoma dobro gledam u šolju i imam jake veze u vrhu policije. A evo i šta sam sve do sada pogodila:
To je ono što se vrti po medijima, a još mnogo toga sam prorekla što mediji nisu objavili ali znaju oni kojima sam to rekla, najčešće su to političari.
Evo ja sam pogodila da će Mišković na prvostepenom biti osuđen ali predviđam da će na drugostepenom na višem ponovljenom sudu proći mnogo bolje.
Sportski novinar Šanerac, specijalno za Zicer otkriva kako se ekipa RTS „provela“ u Riju.
Mada su neki domaći tabloidi preneli kako se naša RTS ekipa bahatila u Riju o trošku države, istina je sasvim suprotna.
Po rečima našeg sagovornika Rijo je bio pravi pakao. Para nije bilo dovoljno ni za osnovne potrebe a smeštaj je bio pravi konc logor.
– Sve te priče kako smo se mi novinari RTS ludo provodili u Riju su smešne.- počinje svoju tužnu storiju Šanerac.
– Nas sad optužuju da smo se bahatili i trošili pare preko svake mere a mi smo se tamo proveli k’o bos po trnju. Sramota je pričati šta smo sve doživeli i kako smo proveli te dane u Riju.- navodi Šanerac.
– Smeštaj je bio očajan. Spavali smo po 6-oro u sobi u metalnim vojničkim krevetima na sprat. Nismo imali čime da se pokrijemo a noći tamo umeju da budu veoma hladne. Pacovi su nas preskakali noću dok spavamo. To su neki blokovi zgrada sa minimalnim obezbeđenjem koje zapravo često tu nije ni bilo. Nismo smeli izlaziti iz zgrade noću a i danju je bio veliki rizik, jer je ta četvrt poznata po kriminalu. Najgori je bio gradski prevoz. Vozili smo se u oba pravca između 4 i 5 sati svaki dan, po onoj vrućini sa gradskom sirotinjom koja je u istim tim autobusima prevozila živinu za pijac.- objasnio je Šanerac.
Šanerac je objasnio kako je hrana u olimpijskom gradu bila skupa, obrok je stajao 36 evra, što ekipa RTS sebi nije mogla prištiti te su se snalazili na razne načine.
– Jedan naš kolega, neću ga imenovati, je posle par dana gladovanja počeo da pretura kontejnere, jer su bogati američki novinari bacala bukvalno sve i svašta. Tako je uspeo da obezbedi makar kakav takav obrok za našu navinarsku ekipu.- požalio se Šanerac.
Kako je Šanerac objasnio sem hrane i voda je bila skupa, pa sem što su sve vreme bili žedni, nisu se ni kupali. Srećan je bio onaj deo ekipe koji je pratio vaterpolo, jer bi posle utakmice mogli da se bućnu u bazen i barem tako malo osveže.
– Jedva smo dočekali da se vratimo kući i okupamo. Ali sve smo junački izdržali za Srbiju i patriotizam!- kaže Šanerac.
– Pred polazak nam je bilo zabranio da se družimo sa Albancima sa Kosova, mada su oni bili radi da pomognu, ali mi nismo smeli ništa da prihvatimo pa ni pomoć. Od Hrvata smo se grebali za cigarete i po koje piće, ali nisu hteli da nam pozajme novac. Najgora situacije je bila kada je jednom kolegi nestalo lekova a niko nije imao para da se kupe ti lekovi. Zbog tog kolege smo počeli da izigravamo ulične muzičare da bi skupili pare u olimpijskom centru od stranih sportista i medijskih ekipa. Igrali smo Užičko kolo i pevali ojkače, jer nismo imali nikakve instrumente. – kroz suze je prepričao ove bolne uspomene naš novinar.
– Radili smo po 20 sati, a spavali 2 sata noću zbog straha za svoju bezbednost. Ništa nismo videli u Riju. Nismo pošteno popili ni jedno pivo. Nismo bili ni na Kopakabani. Ne možemo ni deci da pokažemo slike da smo uopšte bili u Brazilu.
.
– Mi koji smo preživeli pakao u Riju očekivali smo priznanja i odlikovanja od Tomislava Nikolića a umesto toga su nas dočekale kritike za rasipništvo. – zaključuje Šanerac.
Ovaj put Zicer je tu da vam predstavi onu „tamniju“ stranu naših skupštinskih junaka. Preko konobarice Seke Jovanović, koja je jedna od 160 službenika u Skupštini, koja je uvek tu da našim poslanicima bude na usluzi, saznali smo šta poslanici vole da popiju u pauzama zasedanja.
„Joj, Mile je pravi Srbin. Za njega se zna. Slatka kafa sa ratlukom i dunjevača. Jedno tri-četiri dnevno, ako je zasedanje od jutra do mraka. Uvek ljubazan i nasmejan. Dođe ponekad i u naše prostorije, pa i sa spremačicama popije po kafu i našali se.“ govori za poslanika Milutina Mrkonjića, službenica Seka.
Nas je najviše naravno zanimao premijer Vučić. Da nije tužno, nasmejali bi se kada smo čuli „na čemu je“ naš vožd. Sok od maline ili ananasa, je premijerov klasik. Isključivo domaći proizvođač. Još kada bi ananas rastao u Srbiji, pa ne bi bilo kraja njegovoj sreći.
Za razliku od svog predsednika trezvenjaka, jedan drugi naprednjak, a to je Milovan Drecun, dnevno popije oko osam piva Ginis koji su od svega u skupštinskom restoranu, najskuplja. Jedno Ginis pivo je 60 dinara.
Za Boška Obradovića, dverjanina, zna se da nikad u Skupštini ne pije, izuzev kisele vode, ali zato veoma često u Skupštinu dolazi već „nalizan“.
Među ljubitelje viskija i to Čivas, spadaju demokrata Goran Ješić, Zoran Živković iz Nove stranke, te Enis Imamović iz SDA Sandžaka. „Njih trojica kada se dohvate, mislim da za 15 minuta ode flaša viskija.“ otkriva nam Seka.
„Ženice su nam fine, samo kafe piju i sokove. Jedino ministarka Zorana donosi neke šarene flašice, rekla mi je da su to likeri, pa sipa to valjda u kafu da joj zamiriše. „
Ovo su samo neki primeri do kojih smo došli uz pomoć naše Seke.
Zvanični podaci kažu da se u Skupštini Srbije, za vreme celodnevnih sednica, popije oko 50 flaša raznog žestokog pića, oko 300 piva, 600 kafa turskih, 100 kapućina, isto toliko espresa, i oko 50 litara vina i 100 litara kisele vode.
Kako smo se nadali, dobro smo se udali, zaključak je Zicera.
Hercegovački episkop Grigorije, poznati uzgajivač vina u našim krajevima, nedavno je boravio na jugu Francuske na poziv jedne ugledne vinarije.
Najpoznatija vina širom sveta potiču iz Francuske. Vinarije iz južne Francuske organizuju simpozijume na koje pozivaju najuglednije vinare iz sveta. Tako se i naš vladika Grigorije našao u južnoj Francuskoj u gradu Bordou, ni manje ni više nego u vinariji PETRUS koja proizvodi najskuplja vina na svetu.
Ono što je zanimljivo u celoj priči jeste da su menadžeri vinarije Petrus primetili neverovatnu sličnost vladike Grigorija sa poznatim svetskim glumcem Džordžom Klunijem. Tako je vladika dobio neverovatnu ponudu da reklamira Petrus Merlot vina, odnosno da se pojavi u televizijskoj reklami kao Džordž Kluni, predstavljajući Petrus vino.
Naravno vladika bi bio plaćen za ovu reklamu ali znatno manje nego što bi to koštalo vinariju da angažuje pravog Džordža Klunija. Tako ćemo uskoro imati priliku da vidimo reklamu za vino Petrus u kojoj će glavni akter, ni manje ni više, biti naš vladika hercegovački Grigorije!
Posle povratka iz Brazila sa olimpijskih igara, predsednik Srbije Tomislav Nikolić je pao u krajnje očajanje. Danima je odbijao da uzme hranu, a kako saznajemo ni tomovaču nije hteo da primiriše. Кatastrofalni rezultati naših sportista za vreme Tominog boravka u Brazilu su ga strašno pogodili. Najgore je tek sledilo. Čim se vratio u Srbiju naši sportisti su počeli da nižu uspeh za uspehom. Nije bilo sumnje, u pitanju je baksuzluk. Psihijatri, koje je obišao u potrazi za utehom, su ga ubeđivali da baksuzluk ne postoji. No tako očigledan baksuzluk, kakav se manifestovao u Brazilu, ni nauka nije mogla Tomi da izbije iz glave. Toma je rešio da poseti čuvenu proročicu Milijanu iz Novog Sada sa naselja Sajlovo i da potraži utehu u okultnim naukama.
Кako naš izvor, blizak proročici Milijani, tvrdi, predsednik Nikolić je dolazio na Sajlovo više puta od kako se vratio iz Brazila sa olimpijskih igara. Nikolić je bio ubeđen da nosi teški baksuzluk i pribojavao se da neće ponovo pobediti na predsedničkim izborima, te je tražio od Milijane da mu reši taj problem kako god zna i ume.
Prvi put mu je proročica Milijana rekla da ima strašnu blokadu uzrokovanu strahovima i magijom. I da prvo mora da se oslobodi strahova. Milijana mu je preporučila da izvede jedan stari ritual posipanja rakije po kućnom pragu.
– Onoga koga se najviše bojiš, njemu moraš na kućni prag u znak krsta sipati rakiju.- objasnila mu je Milijana.
Toma je odmah otišao u Beograd i sipao rakiju Tomovaču na prag premijerovog kabineta, jer premijer tu najviše boravi pa se to po pravilima magije može računati kao kućni prag. Danima je smrdela rakija na ulazu u kabinet premijera Srbije, ali niko nije znao pravi uzrok tome.
Drugi put mu je Milijana rekla da ima jedan mali debeli čovek iz njegove branše koji želi da ga smeni na toj poziciji. Niko u njega ne sumnja da se bavi magijom jer svi misle da je ateista.
– Kada ga sretneš, nikako s njim ne smeš da se rukuješ. A da bi magija prestala moraš mu sipati soli i brašna po glavi.
Kako saznajemo Toma je i ovaj zadatak ispunio, mada nismo saznali kome je to sipao soli i brašna na glavu.
Treći put kad je došao Toma se požalio da je sve ispunio što mu je rečeno ali da baksuzluk nikako ne prestaje. Tada mu je Milijana rekla da je UKLET jer je za vreme njegovog mandata posečen stari sveti hrast a on nije prstom mrdnuo to da spreči. Stoga sad mora otići u hrastovu šumu, tri dana boraviti u šumi i svako jutro kada sunce izađe mora zalivati vodom jedan hrast pevajući mu 9 puta sledeću pesmu:
„Oj Badnjače Gromovnikov sinče
grešni Toma ogreši se o te
a ti moli vile i gromove
da mi skinu baksuze sa glave!“
Četvrti put kada je Toma došao kod Milijane, ispričao joj je kako je sve ispunio što mu je proročica naredila:
– Sve sam uradio što si rekla i mogu ti reći da osećam kao neko olakšanje. Sad već mogu mirno da spavam i nemam noćne more. Ipak još jedno me muči a to je ono što sam te pitao na početku, kako ponovo da pobedim na predsedničkim izborima? – zavapio je Nikolić.
Na to mu je proročica Milijana odgovorila sledeće:
– Po istraživanjima domaćih i stranih agencija tvoje šanse na izborima za predsednika se kreću oko 5% što je dovoljno da jedna stranka uđe u skupštinu ali nije dovoljno da ponovo budeš izabran za predsednika. Jedina nada ti je da te podrži Vučić. Ako te on ne podrži nikave šanse nemaš.
Ceo svet je čuo verovatno za Zonu 51. Vojnu bazu u američkoj državi Nevada, gde se navodno nalazi baza sa vanzemaljcima. Za razliju od Zone 51, niko u svetu, a i veoma malo Srba, čulo je za „Boleč-RD“, mesto gde se nalazi ulaz u tunel, koji u slučaju nuklearne opasnosti ili sveopšteg haosa, služi da u njemu borave ljudi iz državnog vrha, koji bi nakon završetka sukoba ili nedaće, bili začetnici očuvanja državnog poretka i nepovredivosti. „Boleč-RD“ je zapravo ne tunel, već ceo podzemni grad, koji se proteže na oko 5 kilometara prolaza i rezervoara. Ulaz u tunel može da svojom karticom otvori samo dežurni oficir, zajedno sa karticom komandanta Vojske Srbije.
Premijer, svi ministri i članovi vlade imaju slične kartice, koje im obezbeđuju da mogu u slučaju potrebe boraviti u zoni „Boleč-RD“.
Javnost je uglavnom do sada znala za čuveni „Karaš“ koji je služio za istu namenu, ali Titovoj vrhuški, dok je projekat „Boleč“ započet u vreme vladavine Miloševića, i bio rekordno završen za tri godine.
Premijer Vučić je odbio da preuzme karticu koja mu osigurava bezbednost u slučaju rata, uz reči: „Neću ostati u istoriji upamćen kao Petar (Petar II Karađorđević). Ja sam srpske krvi, i šta god bude, biću sa svojim narodom.“
Za razliku od premijera Vučića, ostali ministri nisu delili njegovo oduševljenje, pa su se brže bolje dohvatili svojih kartica, a mogle su se čuti i reči umirivanja kao što su: „Ma ovo je samo čisto radi forme, kao da će nešto ikada i da bude“, dok je popularni Ivica Dačić rekao: „Valjda imaju nekog dobrog kuvara, inače neću ni ja da idem.“
Tačno je da političari čuvaju međusobno prljav ili bar šareni veš, znajući da svako o svakome zna ponešto što bi trebalo oćutati. Međutim iz usta jedne od političarki koja se ove nedelje povukla sa mesta predsednice stranke, stigla je vest koja preti da sruši jednu drugu parlamentarnu stranku.
Naime, Boško Obradović, predsednik Dveri, koji je uvek isticao svoje srpstvo i pravoslavnu veru, kao temelj za zdravu državu, zapravo je član Baptističke sekte.
„To što se on predstavlja kao veliki vernik je sve šarena laža za javnost. Zna da drugačije ne može da pridobije pristalice svoje partije, nego kroz neku nazovi srpsko-pravoslavnu retoriku. On sam, upoznao me je sa svojim stricem Draganom Obradovićem, koji je sveštenik u toj Baptističkoj Crkvi. Mislim da su me tada obojica pokušali da zavrbuju, nekim čudnim pričama da nema krštenja ako nije celo telo zaronjeno, i time kako samo baptista može biti pouzdan saradnik. Mene to tada nije znaimalo, jer kao psihijataru i psihoterapetu poznate su mi metode manipulacije. Sa Boškom sam se tada povezala isključivo kao sa političkim saradnikom.“ rekla je u neformalnom razgovoru ova političarka.
Na iznenađenje srpske javnosti Nenad Čanak i Čedomir Jovanović su se složili sa predlogom Ivice Dačića i Aleksandra Vulina o podizanju spomenika Slobodanu Miloševiću.
Kako Čeda-Čanak objašnjavaju za Zicer, Milošević je najzaslužniji za prevaspitavanje Srba.
– Da nije bilo Slobe, pitanje je kada bi se Srbi dozvali pameti i odustali od Garašaninovog načertanija. Sloba je najzaslužniji što je velikosrpska ideja sasečena u korenu. – objašnjava Čanak.
– Mi smo prvo bili protiv. Čak smo mislili da odemo do Požarevca i iskopamo tog monstruma, zabijemo mu kolac u srce i spalimo ga na lomači. Međutim, odustali smo od te ideje jer smo sagledali širu sliku.- dadaje Čedomir Jovanović.
– Slobi zaista treba da se podigne spomenik i to ne bilo gde, nego baš na Terazijama, kao najzaslužnijem građaninu Srbije. Jer Sloba je iskreno doprineo razbijanju velikosrpske tvorevine pod imenom „Srpska Krajina“, potpisivanju Dejtonskog sporazuma, zahvaljujući kome je očuvana jedinstvena Bosna, Kumanovskog sporazuma, kojim je Kosovo predato njegovim pravim vlasnicima. – objašnjava Čanak.
– Miloševiću trebamo da se zahvalimo za čovečno bombardovanje i civilizovanje Srbije od strane NATO-a. Da se sve to nije desilo, mi bismo danas i dalje živeli u ’90-im godinama. – dodaje Jovanović.
– Iskrene patriote, koje teže evropskim vrednostima, moraju priznati da je upravo Milošević najzaslužniji za ubrzano civilizovanje i evropeiziranje Srba. Mi bismo i danas ostali na nivou kosovske mitomanije i velikosrpskih zabluda da Milošević svojom politikom te ideje nije doveo do besmisla. – zaključuje Čanak.
Život je zaista nepredvidiv.
Dešava se u ova naša sumnjiva vremena, da ima sve više parova koji ni po izgledu, a još manje po godinama priliče jedno drugom. Ako je društvo ponekad sa humorom i čak blagonaklono gledalo na veze između starijih muškaraca i mlađih žena, praksa koja je u poslednje vreme, pogotovo među poznatim estradnim ličnostima Srbije uzela maha, da starije žene i mlađi muškarci stupaju u emotivne odnose, još ne nailazi na razumevanje.
Upravo to se desilo uzornoj srpskoj majci i političarki u usponu. Uspešnom psihoterapeutu, između ostalog. Nekom kome to ni po položaju, ni po zvanju ne priliči. Sanda Rašković Ivić se zaljubila. Ne bi to bilo toliko čudno, da izabranik njenog srca nije bio mladi lav DSS-a, Stevica Simić (33) koji bi mogao da joj po godinama bude sin. Najbliže okruženje iz stranke je to sve znalo, ali je to sve bilo stroga stranačka tajna.
Da ova ljubavna idila ne potraje, nisu bile krive predrasude, već bezobzirnost mlađanog Simića. Sanda Rašković Ivić je poslužila Simiću, samo da bi se dočepao položaja, na kojem je kada je u opštini Vračar zaseo u fotelju, pljunuo i po stranačkoj politici i po poverenju Raškovićeve. Stupio je u nemogući brak sa Naprednjacima. Ovo je prelilo čašu, koja je do vrha bila već puna zbog tajnosti te veze, i Raškovićeva je učinila jedino što joj se činilo ispravno. Podnela je ostavku na mesto predsednika DSS-a.
Potez kakav bi retko koji muškarac na tom položaju učinio. Šta god mislio ko o njoj kao o političarki, kao čovek učinila je potez za pamćenje. Bravo Sanda, i više sreće u ljubavi.
