Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (HOS) i Centar za evroatlantske studije (CEAS), uputili su zajednički apel tvorcima Novog svetskog poretka (NSP) da u Srbiju “vrate devedesete”.
Ove nevladine organizacije, sudeći po napisanom, suočavaju se sa ozbiljnim nedostatkom dobro naplativih tema, zbog čega su se i rešile na ovaj očajnički potez.
“Nama je užasno teško da radimo u ovakvim uslovima! Dok smo imali ‘devedesete’, radili smo punom parom i tema je bilo na pretek. Samo na račun Ćuruvije i Đinđića mogli smo lagodno da živimo nekoliko godina”, navodi se na početku saopštenja.
“Ipak, stvari su danas malo drugačije. Kao što znate, Koštunica se povukao iz političkog života, pa ne možemo više da ga potežemo kad nam ponestane materijala za rad. Osim onog nesrećnog klečanja, nijedan novinar nije ubijen u poslednje vreme, a za Vojvodinu i Rašku je još uvek rano. Sve to naš posao čini jalovim”, navodi se u apelu.
“Možemo mi u nedogled da potežemo antifažizam i klerofašizam, ali znajte da to u ovako teškim vremenima prosto nije dovoljno! Zato zahtevamo – vratite nam devedesete!”, završava se u apelu.
Nakon objavljivanja slike predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa turskom glumicom Čeren Jilmaz, na kojoj se vide prevrnute šolje od kafe, predsednika je dočekao javni linč. Ipak, ne želeći da podlegne medijskim spinovima, Zicer je informaciju potražio sa samog izvora, to jest od predsednika Republike Srbije, Tomislava Nikolića.
– Ma dajte, molim vas! Sve što predsednik uradi je skandal! Sad je skandal i što je predsednik bio zabrinut za svoju zemlju, pa je hteo da vidi šta nas čeka u budućnosti! Da li vi zaista mislite da bih ja kao predsednik zloupotrebio svoju funkciju i tražio od gospođice Jilmez da meni gleda u šolju?! Dakle, za sve te velike dušebrižnike: gospođica nije proricala moju, već budućnost zemlje čiji sam predsednik!
Iskoristili smo priliku i da pitamo predsednika šta je gospođica Jilmez videla u šolji.
– Ako je verovati gospođici Jilmez, a ja verujem jer se radi o ozbiljnoj mladoj dami, čekaju nas bolji dani. Kao i sve u Srbiji, najviše me je interesovala ekonomija. U ovoj godini imaćemo malo više investicija i dinar će biti stabilan, što je najbitnije. Izbori će proći glatko i neće poremetiti situaciju na tržištu. Što se stabilnosti i bezbednosti tiče, neke od stvari koje mi je gospođica Jilmez rekla ne mogu vam reći jer spadaju u državne tajne, ali ni tu neće biti ozbiljnijih poremećaja. Sve u svemu, čeka nas godina napretka. Ako sam ranije i imao nekih sumnji, sada sam siguran u to!
Mehino preduzeće u širem centru Haga; Foto: alahuakbar.ba
Kontroverzni bosanski biznismen Meho Hatishafisbegović otvorio je prodavnicu pogrebne opreme u Hagu.
Hatishafisbegović ne krije da posao cveta, jer Haški sud plaća pogrebnu opremu, a Srbi plaćaju prevoz, koji nije ni malo jeftin.
„Smrtnost zatočenih Srba u Hagu je povelika, pa Meho Hatishafisbegović zarađuje sjajno“, prenosi bosanski portal ‘alahuakbar.ba’.
Na pitanje kako stoji posao sa pripadnicima ostalih nacija bivše SFRJ, koji su utamničeni u Hagu, Meho kaže:
„Po koji Šiptar tu i tamo umre, ima i naših Bošnjaka koji umiru, doduše, vrlo rijetko, ali je sve to statistička greška spram Srba. Jedino mi Hrvati nikako ne umiru. Ni prebijene pare od nji’ nisam dobio. Prosto mi se ne da na njima zaradit'“, jada se Meho.
„Kad sam čuo da je Šešelj teško bolestan, bio pripremio sva potrebna dokumenta. Dav’o sam mu najviše dva mjeseca. Ali ‘oćeš, pustiše ga u Srbiju i propade mi pos’o. Poslije sam se žalio Haškom sudu, jer su to meni bile sigurne pare. I onda je tamo neki birokrata uvažio tu moju molbu i rekli su mi otale da ne bacam te papire, jer postoji šansa da ću taj pos’o ipak unovčit'“ jada se Meho.
Kako Zicer ekskluzivno saznaje, u vili „Parova“ zavladala je prava panika! Otkad je u toaletu, koji je jedini prostor u kući bez kamera, pronađena otkinuta kokošja glava, ukućani vile ne mogu da spavaju mirno.
U vili je pokrenuta istraga o tome otkud kokošija glava u toaletu i, prema prvim informacijama, kokoški je glavu otkinuo niko drugi, nego miljenik Srbije – Zmaj od Šipova!
Na jednoj od kamera vidi se Ilija Grahovac kako unosi kokošku u kupatilo, da bi nakon pola sata izašao sav krvav, sa obezglavljenim trupom kokoške.
Kako bismo saznali šta je po sredi, otišli smo u Šipovo i intervjuisali Zmajeve komšije.
Zbog straha, niko od njih nije smeo da da zvaničnu izjavu za Zicer, ali nezvanično, saznajemo da za Zmaja dugo sumnjaju da je član Crkve Satane.
– Verujte mi, iz te njegove kuće se svakodnevno čuju neki neljudski krici! Po celoj okolini nalazimo krvave glave, kako sitne, tako i krupne stoke. Jedan čovek se kune da ga je video u nekoj crnoj pelerini sa crnom svećom na groblju. Prestravio se! Otkad sumnjamo u Iliju, nalazimo i iscrtane pentagrame po grobovima. Nije bio takav sve dok nije otišao kod onog Marića na prvi razgovor. Od tada se načisto promenio.
U želji da čujemo i drugu stranu priče, stupili smo u kontakt i sa Zmajem, koji nam je preko telefona, povišenim tonom, rekao:
– Ama ko to priča?! Neš da mi kaeš?! E, svi ćete vi da vidite svog boga! Belzebub je veliki, i ima kaznu za svakog ko se usudi da napadne nekog od njegovih slugu! El ti mene razumeš, ja sam njegov sluga, ti si nagrabusio, samo da te dovatim! Niko Zmaju nije izmako ni pre, a sad pogotovo neće! Mene Crni papa direktno na vezi čeka da mu kažem ko da goni! Niko nam neće izmakne, niko!!!
Hej, ženo, heej, pa ne može to tako, ja sam bio na redu, isprva zavapi čovek, a zatim se, svukavši sa reči svlak molećivog tona, zajapuri, gle, poče da brekće i šišti, boreći se s dahom, nepravdom, ama sa sto svetskih zála koji mu se odjednom sručiše na glavu. Prvi sam predao knjižicu, evo, vi ste mi svedoci, a ova beštija uđe pre svih nas… pa, majku mu poganu, bre, gde je tu red, pu, vidi je samo, bezobraznice, heeej, alamunjoo…
Malo je nedostajalo da se zagrcne od reči i jeda koji su mu se, u grozdovima pljuvačke, slivali preko, ali već bi kasno. Pokuša nadvoje-natroje da sakupi eventualne sledbenike i živu silu za oganj svog besa, ali troje prisutnih u čekaonici Doma zdravlja s nelagodom nastavi da gleda svoja posla, i, uglavnom, tupo zuri u vrata iza kojih par trenutaka pre šmugnu gospođa koja se, istini za volju, zaista iznenada tu stvori i, bez ikakvih pripremnih ili izvinjavajućih podrobnosti, pronađe svoje utočište u ordinaciji.
U prvi mah se činilo da će starac (a, ruku na srce, možda i nije bio toliko star, tek, recimo, prilično oronuli šezdesetogodišnjak, dajmo mu, eto, šezdeset pet, da ne sitničarimo, no, valjda je to neka taman akreditiva da ga se može nazvati, hajde, možda ne starcem, ali, vremešnim gospodinom, svakako) dakle, izgledalo je da će gotovo potegnuti kaput drznice, koja je (vešta je i brža od njega, nema šta) zaobišla muljave plastične stolice, zablentačila se na vrata i raskrilila ih, tek tako, bez kucanja i potpuno ignorišući tu već skupljene nevoljnike, već nestala iza leđa dežurne sestre, koja se sad, kao neki drusni kerber, isprsila na svom stražarskom mestu.
Šta je čiča, šta si zapenio? Valjda ja znam ko je kad predao knjižicu i ko kad ima zakazano. Kako vas nije sramota, tu da ćutiš i da mi ne praviš gužvu, sad ću zvati obezbeđenje. A, kakvi smo ljudi, molim ti se bože…, reče sestra, ratnički premazana s bar pet slojeva šminke, i pogleda bundžiju sa visine, a zatim, kao čudeći se što uopšte na svakakve gluposti troši svoju uobičajenu dnevnu zalihu reči pripremljenu za opštenje s pacijentima, popravi mantil, pokroviteljskim pogledom pomilova svoje prilično izdašne grudi (bilo bi dobro da nam sad ne odvuku pažnju), udobnije smesti u gornji džep nekoliko olovaka, dekorativno tu zadenutih, i zalupi vratima onoliko jako koliko već medicinske sestre umeju, jer je to prvo, a često i jedino, što nauče u svojim školama medicinske osionosti.
Kakav je ovo bezobrazluk, oca im pokvarenog, nastavi srdžbenik da bogoradi po rodoslovu svojih neprijatelja, a donja usna mu se trznu nekoliko puta, i gusenica obrve, kao nekim federom povezana s ostalim pokretima lica, otide mu visoko ka čelu, pa tu stade da se nadima i lepezasto širi.
Potraži opet saučesnike u polupraznoj čekaonici, ali, devojka koja je mirno stajala oslonjena o zid nastavi da gladi ekran mobilnog telefona onim širokim potezima kojim i inače teatralno lepi svetlosni snop za negovane jagodice svojih prstiju. Bakica, do tad gotovo neprimetna, raskrili tešku torbu koju je, kao u strahu da bi mogla biti plen nekog napasnika, čvrsto držala na kolenima, i poče da bavrlja po njoj. Probijali su se, u kroz te trenutke tajaca, šumovi na osnovu kojih bi se moglo pretpostaviti da torba krije mnogo potencijalnih čuda (šuškao je celofan, zveckalo staklo nekih tegli, u jednom momentu je, čak, zaroptao i čičak novčanika…) Zatim joj se lice u hipu razvedri kad spasonosno ugleda crvenu tvrdu bombonu (jagoda, višnja?) potpuno prilepljenu za glatki papir i tad, s olakšanjem što je sebi pronašla zanimaciju, poče taj spasonosni plen pedantno i uporno odlepljivati od umazane ambalaže, trudeći se da što manje obraća pažnju na okolni svet.
A on se, svakako, pretvarao opet u buku i beštimanje. Četereset godina plaćam zdravstveno, krvi im jebem, kod lekara idem samo kad moram, sam se lečim gimnastikom i čajevima, serem im se Hipokratu u bradu, a, evo, i kad odem, vidi šta se dešava?I mi hoćemo da budemo uređena država, mi? Jebo nas pas šugavi! Iznenađujuće hitro se opet stvori kraj vrata, zašaketa po njima dva-tri puta, ali se videlo da ta žustrina jenjava i da se kao malo i pokajao, a, možda i uplašio posledica tog nasilništva. Naravno, s druge strane reakcija je izostala. Prisopti uvo na mesto gde je maločas nasrtao i ozlojeđeno jeknu: Pa da, sad će da srču kafu. I za ovo sam ja gaće krvario, za ovaj javašluk, za ovaj, zastade, kao premećući izraze po glavi, za ovaj fašizam, jebo im Hitler sve najrođenije, i sve, i staro i mlado! Crnomanjasti momak, koji je do tad skrušeno sedeo i, verovatno, pripremao rečenicu kojom će se doktoru požaliti na svoj prilično delikatan problem, izvi vrat i dobaci: „Ciganjska posla, kume!“, a zatim se, očigledno iznenađen uspelošću svoje dosetke, nakezi, otkrivajući reljefni nered požutelih zuba.
Čiča je, za to vreme, došao do daha, ali je boja njegovog lica ostala skerletna, a vene na vratu samo što mu nisu prsnule: Sad ću da odem do direktora, i tu bubašvabu znam od ovoličko, neodređeno šakama obuhvati zamišljeni zamotuljak, neće to tako da završi… Krenu ka mutnoj dubini hodnika (neonke su žmirkale i razroko treptale), pa se vrati i svom snagom šutnu metalnu kantu koja mu se, moglo bi se reči i namerno, našla na putu. Kanta odlete, a iz nje ispadoše zgužvani papiri i neka potamnela guka vate. Utom, besni čovek posrnu malo, pa se, s nevericom u očima (gusenica obrve naglo se skljoka i potpuno mu prekri kapak) pribra, uspravi i… oho, ajoj – stropošta na pod. Ču se tup udarac, kao da je na pod bačena vreća puna blata i mulja, on trznu još dva-tri puta rukom (ko bi to još sad brojao?), prst mu se zgrči i jasno se čulo kako mu se grlo zapuši nekom krvavom smolom, a kroz dušnik mu zabaulja dug i jeziv ropac. Devojka vrisnu, u jednom momentu se, čak, učini da će kameru telefona okrenuti ka smrtniku, ali, srećom, odustade od toga. Možda je ošinu savest, a možda se i doseti da joj je baterija pri kraju. Garavi svedok zalupa otvorenim dlanom po staklenom šalteru iza kojeg, naravno, nikoga ne beše. Alo, umre vam ovaj, aloo, sestro! S druge strane hodnika dotrčaše neki momci u crvenim jaknama, jedan se i, kao, polusagnu do čoveka, otkopča mu košulju, nešto se tu i zapetlja, opipa mu snop vratnih žila, pa ravnodušno odmahnu glavom i slegnu ramenima: Kad pre, jeste brz, svaka mu čast. Devojka, čak vidno i drhteći (to će još iste večeri, prepričavajući uz martini događaj drugaricama, naravno, prećutati), upita jednog tehničara: A što ga ne roknete onim defibrato…onim na struju, a? On je odmeri, što bi i da nije toliko ljubopitljiva svakako učinio, pa joj kiselo dobaci: Samo smo tebe čekali, inače se ne bi setili. Zatim, izgleda postidevši se svog tona, pomirljivije dodade, u kvaru je, lutko, crk`o mu kondenzator.
Sestra, konačno, promoli nos, te podviknuvši ljudima da se sklone, i sama čučnu da se uveri u ono što već svima, pa i vrapcima popadavšim na grane susednog drveća (uočimo ih brzo, ljudske smrti ih se ne tiču i brzo će odlepršati dalje) beše jasno. Baka, koja je, bez ikakvih naglih kretnji, sve to pratila iz prikrajka, najzad izađe na kraj sa ušećerenim papirom, odmacura bombonu koja je već izgubila svoju formu i tužno se utufakijala, stavi je, polako, u usta i mirno, sisajuči prvi slatki sok, promumla: A lepo vam je čovek rekao da je on na redu!
Na radost i polzu svih ljubitelja dobre muzike, čuveni hrvatski kantautor Oliver Dragojević najzad je rešio da zakopa ratnu sekiru i održi koncert u Srbiji, i to u beogradskoj Areni, 8. marta.
Kako prenosi hrvatski portal ’oluja.hr’, pevač je na nagovor produkcijske kuće ‘Budak & Sons’ rešio da koncert ipak održi, „usprkos višegodišnjem protivljenju“.
„Za mene je to donedavna bila završena prića“, kazao je čuveni Ćoro, „ali vrime ide i neke stvari jednostavna moraš ostavit iza sebe ako misliš živit normalno“.
„Pisma triba da nas spaja, a ne da nas razdvaja. Judi nisu krivi zbog zla koje su politićari ćinili, pa tako ni ja neman prava ne vidit da su prošle dve decenije od tog proklitog rata“, prenosi ’oluja.hr’ Dragojevićeve reči.
„Rišio san i ne bi više o tom polemisa u javnosti, osin toga, šoldi su svakon potribni, a ako su nas godine nakon raspada najboje zemje na svitu išta naučile, onda je to da makar možemo pivat zajedno i priton jako dobro zaradit“, rekao je ‘stari morski vuk’.
Karte za koncert koštaće između 3 i 5 hiljada dinara i mogu se poručiti već od ponedeljka, 7. februara.
Kako Zicer saznaje, produkcijska kuća ’Budak & Sons’ očekuje da se Dragojevićevi koncerti zbog ogromnog interesovanja srpske publike održavaju više dana, a jedini zahtev koji su uputili organizatorima jeste da se na koncert smeju uneti jedino zastave SFRJ ili EU, dok će sve druge obezbeđenje oduzimati.
U najnovijoj video prezentaciji pokreta Dveri, Boško Obradović otkrio je #sreću.
Otkako je ovaj pokret prerastao u stranku i dobio Boška za predsednika, krenuo je u jednom veoma čudnom pravcu.
Osim sitnica, poput izbacivanja drugog čoveka iz pokreta, Vladana Glišića, što je uobičajeno za sve srpske stranke koje pretenduju da budu liderske, Boško je pokrenuo čitav niz aktivnosti koje će definitivno izmeniti sliku o Dverima kakva je do sada vladala u narodu.
Naš izvor blizak Vladimiru Dimitrijeviću, duhovnom ocu Dveri, navodi da su nove Dveri naumile da, po sistemu američkih protestantskih sekti, krenu u mrežni marketing i kućne prezentacije heštagova. Naravno, ove prezentacije sa određenim heštagovima, imaće za cilj pridobijanje, pre svega mladih ljudi, željnih promena.
Zašto su baš izabrali sistem američkih sekti, pri čemu prvenstveno adventističke, pitali smo našeg sagovornika, a evo i šta on ekskluzivno za ZICER otkriva:
– Možda je tajna za širu javnost, ali guru Dveri, Vladimir Dimitrijević, bio je visoko rangiran u Adventiskičkoj sekti i to ne samo u Srbiji već, pre svega, u Americi.
Cela organizacija pokreta Dveri je osmišljena po uzoru na ustrojstvo i raspodelu vlasti u sekti Adventista.
Pošto je Boškić rešio da registruje Dveri kao stranku, onda je ceo sistem organizacije Dveri kao NVO bio urušen. Tako je prvo došlo do podele u Dverima, a potom i do gubitka kontrole nad ostatkom stranke.
Da bi se povratio sistem koji se pokazao kao dosad najuspešniji u Srbiji, jer je kopirao jednu sektu, a priznaćete, sve stranke su po malo sektaški nastrojene i gaje sektaški duh i mentalitet, Boško je morao na mala vrata da vrati taj polet i upravo će to učiniti kroz mrežni mraketing kućnih prezentacija heštagova.
– To su neki od klasičnih elemenata manipulacije svake sekte, kao što su: Bog, Sreća, Porodica, Ljubav, Prijatelji, Zajednica, Odanost, itd. Ti heštagovi su sasvim marginalni u ovoj dverjanskoj tviter-kućnoj prezentaciji. Poenta je pridobiti mlade ljude i okupirati ih sektaškim duhom, a zatim od njih napraviti odanu vojsku stranačkih boraca.
Kako objašnjava jedini objektivni politički analitičar Đorđe Vukadinović, koji je bio nosilac liste NOPO na prethodnim izborima, kad je predstavljao vlašku manjinu, a trenutno je na listi DSS-Dveri, sve agencije koje trenutno rade analize o rejtingu stranaka zapravo ih rade po narudžbini režima.
– Jasno je da su to naručene analize i da tu nema reči ni o kakvoj objektivnosti. Štaviše, može se reći da su to lažne analize koje s jedne strane promovišu vladajuću partiju, dok s druge strane guše bilo kakvu nadu opozicionim glasačima i strankama – navodi Vukadinović.
NSPM je radio istraživanja na reprezentativnom uzorku, kako saopštava Vukadinović, a rezultati tog istraživanja se ni malo ne poklapaju sa rezultatima zvaničnih prorežimskih agencija.
– Prema našim istraživanjima, koalicija DSS-Dveri bi na narednim izborima osvojila 15,4% glasova. SRS ne bi prešao cenzus sa svojih 2,3%, DS je na ivici cenzusa sa 4,8% dok su sve ostale stranke ispod cenzusa, sem SNS-a i SPS-a. SPS bi bio tačno na cenzusu sa 5%, međutim, ni sam SNS ne bi imao više od 30% podrške glasača.
Na naše pitanje kako se istraživanja tako drastično razlikuju, Vukadinović je odgovorio:
– Režimske agencije, manje-više, rade istraživanja u Vojvodini ili okolini Beograda i to u onim mestima za koja se pouzdano zna da su pronaprednjački orijentisana. Mi smo, pak, istraživanja sproveli u Žagubici i okolini, na reprezentativnom uzorku od preko 30.000 Vlaha, zatim u „krugu dvojke“, u Subotici i nešto malo u Raškoj oblasti, tako da su naša istraživanja apsolutno objektivna.
– Naši protivnici nam prigovaraju da ova istraživanja nisu objektivna s obzirom na moje veze sa vlaškom manjinom. Međutim, to uopšte nije tačno. Vlaška manjina nije politički homogena, a može se reći i da je poprilično naklonjena Šešelju, pa ipak, kao što vidite, rezultati su sasvim suprotni od očekivanih – zaključuje jedini nezavisni politički analitičar, koji je trenutno savetnik Sande Rašković Ivić i jedan od nosilaca liste DSS-Dveri.
Senzacionalna vest danas je obišla ceo svet. Papa Franja, koji je od početka svoje papske karijere pokazivao sklonost ka socijalizmu i oštro kritikovao rasipništvo i bogataše, sastaće se s ruskim patrijarhom Kirilom na Kubi, gde će obojica postati članovi Komunističke partije. Tako će prekratiti veliku šizmu i najzad ujediniti razjedinjeno hrišćanstvo.
Partijsku knjižicu uručiće im lično Fidel Kastro
Fidel Kastro je za kubansku štampu izjavio da je najzad došlo vreme da komunisti prekinu svoju ateističku tradiciju i vrate se svojim hrićanskim korenima. „Sam Bog me ostavio u životu ovoliko dugo da najzad pomirim tri hrišćanske konfesije i ujedinim ih u jedno, onako kako to načelo hrišćanstva nalaže. Ujediniću Rimokatoličku, Pravoslavnu i Komunističku konfesiju u jednu svetu komunističku i vaseljensku crkvu“, rekao je Kastro.
Patrijarh Kiril je izjavio da nema potrebe da mu daju novu člansku knjižicu Komunističke partije pošto je on svoju staru sačuvao. Ali zbog protokola kao i zbog očuvanja mira u vaseljenskoj crkvi, prihvatiće kubansku člansku knjižicu.
Svetski mediji spekulišu da bi ovim činom bila izostavljena protestantska konfesija i da to može predstavljati problem za buduću Svetsku hrišćansku crkvu. Međutim, u saopštenju Katoličke biskupske konferencije se tvrdi da tu nema nikakvih problema, pošto je samo potrebno da se protestanti vrate u rimokatoličanstvo, odakle su i otišli upravo iz svojih komunističkih ubeđenja.
Listen to this article
