Listen to this article
–Šetao sam Suboticom i gledao svoja posla. Podigao sam glavu i ugledao srpske trobojke. Odjednom je počelo da me steže u grudima i počeo sam da gubim vazduh. Tako je sve počelo – započinje svoju priču Kokan Mladenović.
–U urgentnom su mi rekli da nije srce, kako sam mislio, nego napad panike. Odatle su me poslali na Psihijatriju. Ispostavilo se da sam odavno anksiozan, od kako su počele da se pojavljuju trobojke po Novom Sadu, a sada i širom Vojvodine. Ja sam mislio da u Vojvodini žive Jugosloveni, a ne Srbi nacionalisti.
-Psihoterapeut me je upitala u jednom trenutku: –Ti jugosloveni o kojima stalno pričate, jesu li oni sada sa nama u sobi? Pokazao sam joj na srce: Ovde su doktorka, ovde. Nakon toga sam se zaplakao kao malo dete.–
Na naše pitanje kako se oseća sada Kokan odgovara da mu je bolje ali da je pred njim još uvek dug put.
–U novčaniku nosim stari kalendar sa Titinom slikom i petokrakom. Doktorka mi je rekla da kad god se šetam Suboticom da je držim u ruci i gledam po potrebi. Ako osetim da se približava napad panike da pustim na telefonu „Od Vardara pa do Triglava“ dok ne nađem sklonište od srpskih zastava.
Život mi se načisto promenio. Sve ređe izlazim iz kuće iz straha da mi negde ne iskoči srpska zastava. I kad izađem uvek gledam u zemlju. Zbog toga mi se stvorila grba na vratu, evo vidite. To je grba nostalgije za boljim vremenima. Gde staje voz za Jugoslaviju? –sa suzama u očima zavšio je Kokan.
