‘Neovisno društvo neovisnih Vojvođana’ (NDNV) najoštrije je osudilo pojavljivanje oglasa u ‘Vojvođanskoj svaštari’ izvesnog roštiljdžije iz Leskovca, koji posluje u Novom Sadu.
„Nedopustivo je da u sred glavnog grada, pored: Karate kluba ‘Sosa’, Pekare ‘Lala’, Restorana ‘Bačka šnicla’, KUD-a ‘Hor bačkih dečaka’, Ronilačkog kluba ‘Panonski mornar’, Etno kuće ‘Salaš u Malom Ritu’ ili Gerontološkog centra ‘Pop Ćira i pop Spira’, mi čitamo o nekakvom ‘Leskovačkom roštilju’, i to u najpoznatijem vojvođanskom oglasniku.
Novi Sad je uvek bio grad otvorenog srca, a Vojvođani ljudi koji prihvataju različitosti, međutim, šajkača i srbijanska nošnja na reklamnom materijalu ovog preduzetnika, svakako nisu nešto što Vojvođani prepoznaju kao deo svog identiteta.“
„Bilo bi daleko primerenije da je dotični Leskovčanin pokušao da se prilagodi mađarsko-šokačko-bunjevačko-rusinsko-slovačko-rumunsko-romsko-hrvatsko-austrougarskom mentalitetu autentičnih Vojvođana, umesto tog agresivnog i lukavog nametanja centralističkog, beogradskog duha“, piše u saopštenju NDNV-a.
U saopštenju, koje je potpisao vojvođanski starosedelac i predsednik ovog udruženja, Sabahudin Gluponjić, naglašava se da, ako već za naziv svoje firme nije hteo da uzme naziv ‘Vojvođanski gril na bački način’, ovaj južnjak mogao je iz poštovanja, koje za Vojvodinu očito nema, barem uzeti naziv ‘Bački roštilj’“.
„Ovim je izvršen suptilan udar na vojvođanski identitet, jer je jedna od glavnih osobenosti Vojvodine upravo originalna, vojvođanska kuhinja“, zaključuje Gluponjić.
Ekipa Zicera pokušala je da stupi u kontakt sa vlasnikom STR ‘Leskovački roštilj’, kako bismo čuli i drugu stranu ove priče, ali nam to do zaključenja ovog broja nije pošlo za rukom.
Povodom Božićnog posta, ekipa Zicera je, uz pomoć svojih mnogobrojnih kontakata, uspela da dobije eksluzivan intervju sa patrijarhom.
Sa njim smo razgovarali o kolima, KiM i mnogim drugim važnim temama.
Ekipa Zicera: Vaša svetosti, hvala Vam što ste nas primili u svom skromnom domu i što želite da govorite za Zicer.
Patrijarh: Taman posla, zadovoljstvo je moje, o vama se čuje na daleko i drago mi je što mogu da dam intervju za vaš blog. A dom jeste skroman, ali ne zadugo, uz pomoć naših velikih donatora, uspeli smo da obnovimo letnjikovac na Dedinju, pa ću se tu u dogledno vreme preseliti, jer znate i sami da sam ja stariji čovek i da je mnogo lakše kad se iz kuće direktno izađe u dvorište.
Ekipa Zicera: Kada smo već kod letnjikovca, da li je istina da je obnova koštala milion evra?
Patrijarh: Mislite da je sve u parama? Da li ćemo mi episkopi to nositi sa sobom u grob? E, Bože, svašta će se čovek naslušati u ovoj Srbiji.
Realno, ovo ne može da stane u prosečan srpski grob
Ekipa Zicera: Dobro. Recite nam šta mislite o papi Franji?
Patrijarh: Sa papom imamo korektne odnose, kao što znate on bi ovde došao, ali mi, znate, imamo te izbeglice koje su došle iz Bosne i Hrvatske i one ga nešto ne vole, oni su kočnica naše saradnje i prijateljstva. Inače je ovaj papa na zadovoljavajućem nivou, počeli smo da dobijamo više donacija, manje se mešaju, pa i mi ne huškamo toliko narod protiv njih. Inače, malo sam i besan na papu, zato što se u Americi vozi našim fijatom. Ja sam taman hteo da kupim, mislim ne ja, nego Crkva, ta kola na kredit, kad ono, on ih uzeo. Sad moram da se zadržim na Nemcima, a znate i sami da sam ja alergičan na Nemce, ali jedino što su udobna, što jes, jes.
Ekipa Zicera: Recite nam kakvo je stanje što se tiče vere u Srbiji?
Patrijarh: Vera nas je održala, što narod kaže. Ima vere srpski narod, ali je, pravo da vam kažem, malo u padu, a mi to u vrhu najbolje znamo i prvi primetimo, jer kasa nije tako puna kao ranije. Ali dobro, ovo su trusna područja, pa će se i vera vratiti sa nekom novom nesrećom.
Ekipa Zicera: Mnogi kažu da slabo radite na misionarenju.
Patrijarh: Ko to kaže? Ma dajte molim vas, pa je l’ smo napravili radio, koji je samo mojom zaslugom dugo radio bez plate. Da, da, dobro ste čuli. Samo tu koliko sam uštedeo za Crkvu. Onda, napravili smo internet televiziju, gde smo, s pravom mogu reći, pioniri u Srbiji što se tako nečeg tiče. To što ona nema programa, možemo da se vratimo na početak mog odgovora i da kažem, ako ima programa, onda ljudi moraju nešto da rade, a ako rade, onda moraju da im se daju pare, a Crkva nema para za bacanje. Onda smo osnovali eparhiju za Južnu Ameriku, što je, moram se pohvaliti, urađeno mojom zaslugom.
Ovo je bolje od ogledalca!
Ekipa Zicera: Da, kada ste već kod Južne Amerike, ljudi su se žalili da nemaju platu, da teško žive.
Patrijarh: Šta mene to pitate, kakve ja veze imam sa Južnom Amerikom, to pitajte nadležnog episkopa.
Ekipa Zicera: Govori se da držite penzionere, da nećete da ih šaljete u penzije, neki čak i neku nadoknadu plaćaju, dok mladi ljudi, diplomirani teolozi, godinama čekaju da postanu popovi, bez posla su, a imaju porodice…
Patrijarh: Morate prvo da shvatite da Crkva nije Nacionalna služba za zapošljavanje, da se tu gledaju drugi kriterijumi. Logično je da se dovede neki dečkić od nekog poznanika, donatora, prijatelja, da ne pričamo o rodbinskim vezama, koje imaju jak koren u Crkvi, gde sve ostaje u Crkvi, i na kraju smo, takoreći, velika familija. A ovi što su pametni, tj. ti dobri studenti, pa mislim, šta ja da im radim, nije trebalo toliko da uče (smešak), to može da bude i đavolja rabota, ima slučajeva gde su ti previše pametni i zastranili. Što se tiče mojih dragih penzionera, tu je suvišno bilo šta reći, oni su moji i to je to, neka ih, neka stoje dokle god mogu, kada ne mogu, neka sednu, Bog će da oprosti.
Ekipa Zicera: Šta nam možete reći o najnovijim dešavanjim u Crkvi, gde smo po medijima videli da ste razmestili sve sveštenike iz jedne crkve i razbacali ih po periferiji. Da li je istina da su uzimali novac?
Patrijarh: Na tu temu smo dali zvanično saopštenje.
Ekipa Zicera: Ali niste dali, niko se nije oglašavao, niti smo čuli išta od zvaničnika Crkve.
Patrijarh: Njima smo dali zvanično saopštenje, ne vama, sigurno. Što se desi u Crkvi, ostaje u Crkvi. Pa zar mislite da Crkva treba da deli informacije sa narodom? Zar treba da se pravdam tamo nekom narodu u nečijoj parohiji zašto su ostali bez sveštenika? E, svašta. Kada vojska ima tajni sastanak, da li vi znate šta se govori na tom sastanku?
Ekipa Zicera: Crkva je vojska?
Patrijarh: Taman posla, ali će biti.
Ekipa Zicera: Kako to mislite?
Patrijarh: Da li sam skoro rekao da niko ne sme da se igra sa svetinjama na KiM? Da li sam rekao da, ako treba, mi ćemo to braniti? Pa povodom toga, naredio sam hitnu obuku našeg sveštenstva, organizovanje jedinica, komandi… Napravili smo i specijalne jedinice PTJ (Popovsko-taktička jedinica). Neće se s nama više niko igrati, jer ako neko pokuša, odmah šaljem popove na njega.
Ekipa Zicera: Recite nam malo o aferama koje su potresale Crkvu poslednjih par godina?
Patrijarh: Ko se potresao? To je završena priča.
Predivni, pozlaćeni ramovi čekaju svoje slike
Ekipa Zicera: Kako je završena priča, ništa ne znamo, ne znamo da li su ti ljudi krali pare, da li su stvarno činili te strašne stvari, znamo da su mnogi živeli u luksuzu… A na kraju su samo poslati u penziju, a neki nisu ni u penziju, nego su samo sklonjeni iz tih eparhija, što znači da mogu da upravljaju nekom drugom. Da li su ti ljudi krivi ili nisu? Čuli smo priče i o nekim dokazima.
Patrijarh: Opet ti o luksuzu. Pa koliko puta da ti kažem da mi episkopi to ne nosimo u grob, mi samo te resurse koristimo do smrti, a posle, koga briga. Što se tiče krađe, a i nekog štipkanja, pa ljudi smo, živa bića, mi smo ceo život monasi, a to nije lako, konj pogreši, a da neće čovek. Ti ljudi su sada penzioneri i treba da ih pustimo da u miru uživaju u svojim penzionerskim danima. Jeste da ima onih koji misle da nisu krivi, ali mi mislimo da su oni krivi, iako možda nisu krivi, ali su krivi, jer da su ćutali, ne bi bili krivi, ovako, krivi su čim su hteli da dokažu da nisu krivi, a da su ćutali, sada bi verovatno i vodili svoje eparhije.
Ekipa Zicera: Možete li nešto poručiti našim čitaocima pošto je u toku Božićni post, pa da im date neki savet, pouku.
Patrijarh: Nemojte mene, molim vas, nisam ja za to.
Ekipa Zicera: Hvala vam Vaša svetosti na intervjuu.
Patrijarh: Hvala i vama, a sledeći put malo više o meni.
Srbija će 14. decembra otvoriti Poglavlje 35 o normalizaciji odnosa sa Kosovom u pristupnim pregovorima sa EU.
Kako saznajemo, Beograd će predložiti novi paket mera, kako bi se ovo poglavlje uspešno zatvorilo, jer od njega zavisi otvaranje svih drugih poglavlja.
Zicer je imao uvid u dokument pod radnim nazivom “Stokholmski sindrom za Srbe – uvod-razrada-zaključak” u kome je sadržana strategija kojom Beograd namerava da za sva vremena uspostavi dobrosusedske odnose s Prištinom.
Srbija ima novi, savršeniji moto: „Uvek oprostiti, uvek zaboraviti!“
“Jučerašnja dešavanja u Goraždevcu samo su potvrdila ispravnost ovog plana. Nakon dugogodišnjih ubistava, pljački i skrnavljenja srpskih grobova od strane Šiptara, jedino rešenje je da Srbi zavole svoje neprijatelje, koji to onda više ne bi bili.
Time ćemo ubiti nekoliko muva jednim udarcem: ne samo da će nas to približiti EU, nego je i hrišćanski, a tako bismo sprečili i svako buduće pozivanje na Rezoluciju 1244.
Što više vremena žrtva i agresor provode zajedno, veća je mogućnost stvaranja Stokholmskog sindroma, a vidimo da su se, nakon godina terorisanja srpskog stanovništva, sada za to stvorili savršeni uslovi”, navodi se u dokumentu.
Povodom uvrede koju je (bivši ministar?) Gašić uputio novinarki B92, Zicer je zamolio Velimira Ilića, takođe ministra u sadašnjoj Vladi, da za naš blog prokomentariše ovaj incident.
Vidno iznerviran, rekao nam je sledeće:
„Go*no jedno, klempavo, kako ga nije sramota tako da vređa novinarku?!? Pa to je nečija sestra, majka, žena! Đubre jedno, koristi svoj ministarski položaj da bi ispoljavao svoj muški šovinizam i primitivizam. Neka ide na gej paradu, pa nek proba tako nešto tamo da kaže.“
Zatim je Ilić, kad se malo pribrao, dodao: „Zamislite kakav je ovaj Gašić tikvan, pa mogao je jadnu novinarku, daleko bilo, da išutira! Sramota!“
Kako Zicer saznaje, dr Vojislav Koštunica u velikom stilu vratio se na srpsku političku scenu.
Naime, poslednji predsednik SRJ i dojučerašnji predsednik DSS-a, posetio je danas srpskog patrijarha i čestitao mu na tome što je postao 45. poglavar Srpske pravoslavne crkve.
Ovo je njegovo prvo pojavljivanje u javnosti nakon duže pauze, a naš reporter uspeo je da ovekoveči ovaj istorijski trenutak.
Koštunica u svom karakterističnom, energičnom raspoloženju
Povodom, kako mnogi kažu, skandalozne izjave ministra vojnog, Bratislava Gašića, ekipa Zicera se jutarnjim autostopom uputila u Kruševac, do brda Bagdala, da pre početka Liturgije stupi u kontakt sa ministrom Gašićem i čuje i njegovu stranu priče.
Potraga nije dugo trajala, pošto smo znali da ministar svaki dan dolazi u svoju zadužbina na molitvu. Zatekli smo ga dok je palio sveće, one najveće, od 500 din.
Ekipa Zicera: „Gospodine ministre, da li možemo da čujemo Vaš komentar povodom jučerašnje, skandalozne izjave koju Vam pripisuju?“
Ministar Gašić: Ljudi moji, ne znam šta je ovo, ja ne spavam od juče. Proveo sam i sam celu noć u klečanju i molitvi, jer ne znam šta me je snašlo. Izgleda da naše stare, tradicionalne vrednosti, više niko ne prepoznaje. Ja sam samo mislio na crkveno klečanje. Zna se da volim skrušene žene, koje su nalik monahinjama (videti “Poseta Maje Gojković Iranu”), koje znaju šta je pobožnost, kućni red i vaspitanje. Svaka žena koja prekloni kolena svoja na molitvu, bliska je idealu svetice i majke. To sam samo mislio i ništa drugo.“
Ekipa Zicera: „Reklo bi se da ste pobožan čovek?“
Ministar Gašić: „To je poznato svima koji me znaju. Pobogu ljudi, jesam li rekao da ću za 3 meseca sagraditi crkvu na Bagdali, kojoj ni pisanja novinara ništa neće moći? Zar nije tako bilo? I zato meni, kao pobožnom čoveku, uopšte nije jasno kako je moglo da dođe do ovakvog nesporazuma i zlonamernog izvrtanja mojih reči.“
Kako Zicer saznaje, jutros je slika sa ministrovim likom počela da mirotoči, a oko nje se nadaleko širio miris sveže, samlevene kafe, najfinijeg kvaliteta. Najverniji članovi stranke već su pohrlili ka domu Gašića, a mnogi do ovog gašilišta idu upravo na kolenima.
„Zicer“ je imao uvid u pismo koje je nekoliko istaknutih srpskih ekonomista uputilo Ministarstvu za kapitalne investicije, u kojem se izražava zabrinutost zbog naglog porasta stranih investicija u Srbiji od početka godine.
Tim povodom razgovarali smo sa dr Dragoradom Lisicom, profesorom TV ekonomske analitike na prestižnom “Džon Nebitni” unezveritetu, jednim od potpisnika pisma, koji nam je objasnio razloge za strah:
Profesor Lisica
“Kad u zemlju odjednom uđe ovoliko para, neminovno dolazi do inflacije, koja je štetna za privredu. Pored toga, sa ovoliko velikim prilivom stranih investicija, dolazi i veliki broj stranaca, a to podstiče prostituciju, trgovinu drogom i sve ostale oblike kriminala. Zato kažem Vučiću da malo uspori, ne mora svima standard da se digne odjednom, nije to vredno propasti sistema!”
Iz Vlade niko nije hteo zvanično da komentariše ovo pismo, ali smo nezvanično saznali da je pismo shvaćeno veoma ozbiljno, i da će se preduzeti sve mere kako profesori ne bi destabilizovali državu.
Listen to this article
