Listen to this article
Piše Vladimir Putin
Sanjao sam skoro san. Arktik se topi brže nego što su naši naučnici predviđali, okeanske struje menjaju pravac, a britanski meteorolozi upozoravaju da bi Evropa u narednim decenijama mogla da doživi ozbiljne klimatske poremećaje. Naravno, na Zapadu odmah tvrde da je sve posledica globalnog zagrevanja, ali niko ne želi da objasni zašto se u poslednje vreme toliko ubrzano grade gasovodi, nuklearne elektrane i podzemna skladišta gasa. Kao čovek koji se decenijama bavi strateškim pitanjima, znam da se velike sile ne pripremaju za ono što se već dogodilo, nego za ono što tek dolazi. Golfsku struju ne možeš da isključiš kao bojler u kupatilu, ali ako se ozbiljno poremeti atlantska okeanska cirkulacija, posledice mogu da budu dramatične za evropsku klimu. U Londonu već računaju koliko bi koštalo grejanje ako zima potraje nekoliko meseci duže nego što su navikli. U Briselu se sastaje komisija koja treba da utvrdi da li je za sve kriva Rusija. Posle tri nedelje rada zaključuju da bi trebalo dodatno finansirati komisiju. Ja, međutim, imam drugu teoriju. Možda Evropa nije slučajno ostala bez dovoljno jeftinih energenata upravo u trenutku kada su joj potrebni više nego ikad. Možda je neko pogrešno procenio da se industrija može pokretati saopštenjima, a domaćinstva zagrevati vrednostima. U svakom slučaju, moj savet evropskim liderima je jednostavan. Ako već ne mogu da pobede geografiju, neka makar pokušaju da se dogovore sa njom.
Amerikanci su to, naravno, shvatili pre Evropljana. Donald Tramp predlaže novi veliki energetski sporazum, ja predlažem da prestanemo da se pravimo da svet može bez ruskih energenata, a kineski drugovi pažljivo slušaju i jedno i drugo. Na stolu se ponovo pojavljuju stari projekti, novi pravci snabdevanja i planovi za gasovode koji bi povezali Persijski zaliv, Tursku, Balkan i centralnu Evropu. Južni tok, koji je svojevremeno postao žrtva geopolitičkih nesporazuma, u snu dobija drugu šansu, samo što sada pored gasa treba da transportuje i vodonik, a možda jednog dana i nešto za šta će Evropska komisija izmisliti novu taksu. Srbija se iznenada nalazi u središtu svih energetskih mapa. Beograd postaje mesto susreta Istoka i Zapada, a na aerodrom sleću delegacije koje imaju više službenih automobila nego stanovnika pojedina manja evropska mesta. Predsednik Tramp stiže sa ljudima koji govore o poslovnim prilikama. Ja dolazim sa ljudima koji ne govore ništa. To je jedna od prednosti ruskog državnog aparata. U međuvremenu, kineska delegacija donosi predlog koji niko nije očekivao: energetska infrastruktura čitavog regiona mogla bi da se nadzire pomoću autonomnih robota i sistema veštačke inteligencije. Oni bi otkrivali curenje gasa, merili pritisak, prepoznavali oštećenja i predviđali kvarove pre nego što se dogode. Ideja je tehnički sasvim razumna. Ako mašina može da pregleda hiljade kilometara cevovoda bez odmora, zašto bi čovek morao da šalje ekipu u tri ujutru na minus dvadeset? Problem nastaje kada neko pita ko kontroliše mašinu, gde se čuvaju podaci i ko ima pristup komunikacijama.
Tu počinje najzanimljiviji deo sna. Kinezi predstavljaju novu generaciju humanoidnih robota, opremljenih kamerama, termalnim senzorima i lokalnim modelima veštačke inteligencije. Zvanično služe za industrijsku inspekciju i zaštitu kritične infrastrukture. Nezvanično, svi znaju da će takve tehnologije pre ili kasnije zanimati i tajne službe. Nije potrebno da robot izgleda kao Terminator. Dovoljno je da ume da prepozna lice, prati kretanje, analizira govor i pošalje podatke na udaljeni server. Amerikanci imaju satelite, Rusi imaju iskustvo, a Kinezi imaju industriju koja može da napravi deset hiljada identičnih uređaja dok ostatak sveta još raspravlja o pravilniku za nabavku. Na samitu u Beogradu pojavljuje se i kineski sistem veštačke inteligencije koji navodno može da predvidi energetske poremećaje na osnovu vremenskih prognoza, kretanja brodova, berzanskih podataka i političkih događaja. Sistem odjednom detektuje mogućnost ozbiljne krize snabdevanja i šalje upozorenje svim učesnicima. Nekoliko minuta kasnije upozorenje nestaje sa zvaničnog ekrana. Rusi sumnjaju na Amerikance, Amerikanci na Kineze, a Kinezi ljubazno objašnjavaju da je verovatno došlo do greške u softveru. Svi znamo koliko je to uverljivo. U prostoriju zatim ulazi robot koji nije predviđen protokolom samita. Zaustavlja se između mene i Trampa, okreće glavu prema kineskoj delegaciji i na ruskom izgovara: „Druga faza može da počne.” Niko ne reaguje. Ne zato što smo uplašeni, već zato što u politici čovek mora prvo da proveri ko sve snima pre nego što pokaže da mu nešto nije jasno.
Kada sam se probudio, dugo sam razmišljao o tom snu. Srbija ima povoljan geografski položaj, postojeće energetske veze i mogućnost da razvije važnu ulogu u regionalnom snabdevanju. Kina razvija robotiku i veštačku inteligenciju, Amerika raspolaže ogromnim tehnološkim i finansijskim kapacitetima, a Rusija i dalje ima značajne energetske resurse. To su činjenice. Sve ostalo, uključujući robota koji govori ruski u prostoriji u kojoj niko ne zna ko ga je poslao, pripada domenu scenarija koji bi možda trebalo ponuditi nekom filmskom studiju. Ili redakciji Zicera. Zato sam odlučio da vam se javim i ponudim nekoliko svojih razmišljanja. Ako već postoje ljudi koji tvrde da mogu da predvide budućnost sveta, ne vidim zašto i ja ne bih mogao da napišem poneku prognozu za srpski satirični portal. Uostalom, geopolitika je danas postala toliko neobična da čovek više ne zna da li gleda vesti ili naučnofantastični film. Tramp pregovara sa robotima, Evropa pregovara sa zimom, Kinezi sa veštačkom inteligencijom, a Srbija čeka da joj neko objasni gde prolazi sledeći gasovod. Ja sam svoje rekao. Ako se jednog jutra probudite i vidite da je cena benzina u Beogradu pala, a na semaforima se pojavila kineska veštačka inteligencija, nemojte odmah paničiti. Prvo proverite da li je robot član redakcije Zicera. Ako jeste, zamolite ga da mi isplati honorar. Ipak sam ja ovo napisao.
