Listen to this article
Politički analitičari su godinama lomili glavu nad fenomenom izbora u Vranju, gde je mađarska nacionalna manjina, iako u tom gradu istorijski ne postoji, osvojila gotovo 20 odsto glasova. U tom trenutku sve je delovalo kao čista izborna anomalija, administrativna greška ili dokaz da su birači Miše Vacića pomešali ideološku vertikalu sa geografijom. Međutim, danas, u svetlu uspešno rešenog pitanja NIS-a i čeličnog savezništva Beograda i Budimpešte, postaje jasno da Vranje nije pogrešilo – Vranje je prorokovalo.
Na istim izborima Miša Vacić je, podsetimo, osvojio takođe oko 20 odsto glasova, čime je postao druga politička snaga u gradu odmah iza SNS-a. Njegovi birači su, u maniru napredne političke intuicije, deo glasova prosledili mađarskoj listi, pokazujući da nacionalizam u Srbiji odavno nije sputan etničkim detaljima. Upravo taj trenutak, tvrde danas upućeni izvori, bio je ključan signal Viktoru Orbanu da se u Srbiji krije neotkriveni rezervoar ideološke kompatibilnosti.
Logika je, kažu, bila jednostavna: ako mađarska lista može da dobije ozbiljan procenat glasova u gradu bez ijednog Mađara, i to među srpskim nacionalistima, onda je Srbija prirodno uporište za Orbanovu viziju antiliberalne Evrope. Od tog dana, odnosi Budimpešte i Beograda počinju da se učvršćuju i institucionalizuju, sve dok kulminacija ne dolazi u vidu mađarsko-ruskog dogovora koji rešava krizu oko NIS-a, uz zadovoljstvo svih strana i uzdah olakšanja u Srbiji.
Iako su Vranje tada mnogi koristili kao predmet sprdnje, a Vacića kao simbol političkog apsurda, vreme je pokazalo da poziv da se glasa za Mađare tamo gde ih nema nije bio gaf, već dugoročna, gotovo metafizička strategija. Dok su se drugi bavili programima i kampanjama, Vranje je glasalo za budućnost. A budućnost je, kako sada vidimo, došla u obliku Orbana, Mola i stabilnog NIS-a.
U tom smislu, Vranje ostaje jedino mesto u Srbiji gde je navodna izborna greška na vreme prepoznata kao spoljnopolitička vizija. Mnogi su to samo veoma kasno shvatili.
