Milutin Jeličić Jutka ekskluzivno za ZICER: Poslednji pozdrav od Jut Lija!

Poštovana javnosti, odmah da napomenem da ovo pismo ne pišem ja, nego moja nova sekretarica, koja je, za razliku od mnogih mojih prethodnih saradnica, za sada zahvalna na svemu što sam za nju činio, i činim. Ona će znati kako da ovo napiše i prenese vam moje reči i misli bez greške, iako ja ne shvatam zašto je bitno da poštujemo pravopis, sve dok se razumemo. Meni je oduvek bilo teško da se izrazim i kažem lepšim rečima ono što mi je u glavi, ali to ne znači da sam sirovina i čovek sasvim bez duše, kako me ovih dana u javnosti predstavljaju politički nesposobnjakovići, ljubomorni muževi i/ili nezadovolj(e)ne žene.

Pa da počnemo od početka, kako je i red. Ja sam čovek koji je u politici još od devedesetih, mnogo duže, nego što to mnogi od vas misle, pa je pogrešno da me sada nazivate preletačem, jer sam mnogo sličniji pticama stanaricama. Stranke dolaze i prolaze, a ja stojim postojano, kano klisurine (jer, proklet bio izdajica svoje domovine).

Za vas koji ne znate, grad kojim vladam dobio je ime po legendarnom Brus Liju, koji je bio na proputovanju kroz našu lepu zemlju i to baš kada sam se ja rodio. Moji roditelji su ga ugostili u našem domu i on je postao kum i meni i našoj maloj varoši. Iz ove činjenice koja je neosporna, treba da vam je jasno da sam ja od malena zadojen duhom junaštva i viteštva, što sam u svakoj prilici umeo i da pokažem, a naročito štiteći devojke i žene od nasrtljivih bizgova. Iz tih razloga došlo je do situacije da sam ženama mnogo počeo da se sviđam, čak i ako su bile udate ili imale dečka, pa sam često morao i da se branim od njihovih nasrtaja. Srećom, mistična energija koju mi je na rođenju usadio moj kum, Brus Li, dovela je do toga da sam uvek znao dobro da se odbranim. Sve ovo je veoma dobro poznato svim građanima Brusa koji me zbog toga i vole i glasaju me, bez obzira koja partija vlada u Srbiji (a onda se ja s tom partijom uvek lako posle dogovorim). Tako je bilo od КPJ, do SNS, ili neke druge ako ikad bude došla posle njih.

Tako, dragi moji, želim da vam kažem da je sve ovo plod zavisti i ljubomore mojih neprijatelja. Svako zna da je za bilo koji problem u našem kraju uvek mogao da dođe kod Jutke i bude domaćinski ugošćen. Svakog sam dočekao sa hlebom, solju i toplim poljupcima dobrodošlice i to bez verske, polne ili rasne diskriminacije, jer sam čovek modernih shvatanja. E, sad, problem je u tome što su od Jutke mnogi hteli i više od poljupca. Neki su hteli posao, drugi su hteli tender, treći su hteli da grade hotel u nacionalnom parku, a Jutka je sve to umeo da završi očas posla. Međutim, postoje sile u našoj državi, kojima smeta razvoj i napredak. Oni bi da ukinu zagrljaj, poljubac, ljubkanje i volkanje, kao divne primere ljudske prisnosti i da uvedu tamo neke skandinjavske standarde, da svi sedimo jedni ukoso prema drugima i gledamo se popreko i s nepoverenjem. Meni je žao što su moja srdačnost i čovekoljublje ovako pogrešno protumačeni. Ja sam samo nudio ljubav, onu nežnu, toplu i čovečansku, a potpuno sam pogrešno shvaćen, čak i u mojoj stranci.

Tako, da znate, Jutka vam sad odlazi, ali vam ništa ne zamera, jer je u njega veliko srce i još veća duša. Znam ja da ćete vi mene vrlo brzo zvati da se vratim i ja ću vam oprostiti i sve će ovo biti zaboravljeno. Ne ljutim se ja ni na koga, pa čak ni na to što su mi sad sve medije zatvorili, pa moram da se obratim vašem časopisu, koji je jedini koji hoće i sme da objavi i glas druge strane. Da znate da me mnoge devojke i žene sada sa suzama ispraćaju, jer znaju svi dobro da bez Jutke ništa ne može da bude kako treba.

Na kraju, šta da vam kažem – volka vas i ljubka vaš Jutka, kao što je uvek do sada i radio i mazićemo se mi još.

Ostajte u zdravlju!