U sred belog na vodici grada,
Kurjak crni otpoče da vlada.
Od dahija takav vlad’o nije,
Arapima grdnim dovikuje:
„Evo zemlje, evo naših njiva,
Evo banja, evo vam i šljiva.
Dobro došli, moje haračlije,
Od pustinje prave meraklije.“
Pak za raju spremio je žvaku,
Lasno mu je u medijskom mraku:
„U Srbiji nafta će da rodi,
Gradićemo Beograd na vodi.“
Nema bune, nema ni galame,
Spremio je kifle i salame:
Za botove što jezde po netu,
Da mu laži proture po svetu;
Za sve sužnje iz propalih hala,
Zarad ropstva da mu kažu: „Hvala.“
Familija sad Srbijom mrači,
Svim poslima vedri i oblači.
Kurjaci će sve sami da rade,
Bata ima dozvolu da krade,
I da bije neposlušnu raju,
I sve gazde što plena ne daju.
Kumove je sakupio ljute,
Da mu ljube stopala i skute,
Međ’ Srbljima harača da traže,
I nad vlašću njegovom da straže;
Da poruše sve što njima smeta,
Kuće, zgrade, prastara drveta.
Sve knezove silom zauzdao,
Tajnoj službi dosijea dao,
Tad zavede zulum neviđeni,
Zaplakaše jošte nerođeni.
Te prihvati poniženja mloga,
Zarad vlasti, odreče se Boga.
Zeman doš’o, večno će da vlada,
Ne peva se više: “Pada vlada!”
Predsednika što vlada do sada,
Napustila sad je svaka nada.
Na Tiran’a gledaše ko sina,
Smestiće mu od Kurjaka Slina.
Uspomene zajedničke blede,
Čupa Grobar svoje kose sede,
Izdali ga sinovi i ljuba,
Prestrašeni od kurjačkih zuba.
Niko neće podršku mu dati,
Vakat su mu odbrojani sati.
Na zlo svanu, nesta svaka nada,
Kanda raja večno će da strada.
Bez obraza, poštenja i časti,
Samo čudo Srbiju će spasti.
Al’ ne lezi Kurjače i vraže,
Belićoze otpočeše straže.
Mrklom mraku svanu rujna zora,
Beli jahač posta noćna mora,
Za sve što se politikom bave,
Popeše se raji preko glave.
Na Kurjaka krenu mladi lovac,
A uz njega varoš Mladenovac,
I sva redom pusta sirotinja,
“Samo jako”, grmi Srbadija,
Bez nervoze, medija i para,
Bez Soroša i moćnih drugara.
Pesmu peva silna vojska bela,
Svi gradovi i sva srpska sela:
„Tiranine, grdna Kurjačino,
Muželožna crna ludačino,
Drugog ćemo na megdan junački,
Dosta j’ bilo izdaje i pljački.
Neka znaju gradovi i sela,
Crnog vožda goni vojska bela.
Proleće je, povlači se zima,
Srpski narod uzdanicu ima.
Senke vučje svetli se ne boje,
Bele trupe pred dvorom mu stoje.
PreCedničkog deliće megdana,
Pa ko crna, a ko bela vrana.
Neka bude što biti ne može,
Uz Beloga Srbi da se slože.“