Razmišljanje jednog običnog srpskog Teofila

Vožnja autobusom

Stari Grci su bili umni ljudi, kao naš intelektualac Teofil Pančić. Umeli su da razlikuju ono suštinsko od svega što je od niže i periferne vrednosti. Tako je Platon govorio o superiornom svetu ideja deleći materiju i duh, gde materija nije imala neku naročitu vrednost, dok je Aristotel imao svoju metafiziku koja je bila okovana logikom.

Vozeći se tako krcatim autobusom u kome je vrućina bila gotovo neizdrživa, naš Teofil je uspeo sebi da obezbedi mesto ipo tj. dva u nekom rasklimanom prevoznom sredstvu GSPa između kojih se fluidno i konstantno prelivao, i dok nije bilo ni jednog junaka koji bi se osmelio da se približi takvoj veličini, Teofil je čitao Aristotelovu metafiziku. To je grana filozofije u kojoj se um čitaoca okreće prema sebi i doživljava svoju svetlost, i u tim njegovim visokim umnim spoznajama gde je doživljavao metafizička blaženstva nisu mu bili jasni svi ti obični ljudi koji su ga gledali sa nekim neobjašnjivim negodovanjem dok se osećao pomalo pod pritiskom pa je neprestalno ispuštao gasove i znojio se zbog te vrućine. Ta umna čistota u kojoj je obitavao mu je davala neki neobičan osećaj lakoće da ni na koji način nije mogao da shvati zašto je svim tim ljudima u tim trenutcima bio toliko težak. Pitao se samo koliko je naporno biti prava elita u ovoj provincijalnoj zemlji i dokle će sve te malograđanske mentalitete morati da trpi…