Listen to this article
Od povratka Vojislava Šešelja iz Haga, od njega se moglo čuti dosta toga, ali u principu nije davao puno izjava o suđenju, koliko se to očekivalo. Na samom procesu, delio je „komplimente“ i levo i desno, tužiocima, sudijama, čuvarima… Ako sada i pomene Haški Tribunal, njegov doskorašnji zatvorenik, pominje ga samo alegorijski ili u istorijskom kontekstu. Neko bi pomislio, kao i mi iz Zicera, zašto? Šta se to promenilo u samom Šešelju? Da nije u pitanju Stokholmski sindrom? Da li je popularni Dr. našao opravdanje za svoje tamničare?
Odgovor smo dobili iz izvora bliskog porodici Šešelj. Ukratko, i samo puštanje iz zatvora, kao i Šešeljevo ćutanje o Hagu, koštalo je celih 20 miliona $.
Suđenje je trajalo već dugo, i sve se pretvorilo u farsu. Šešelj je svojom prepoznatljivom retorikom, držao u šaci i tužilaštvo i sudije. Korak se nije mogao napraviti a da ne dođe do zaključka da je sve odavno postalo pozorište senki i iluzija.
Dogovor sa Šešeljem postigao je holandski ministar Soling, koji je bez vrdanja, srpskom političaru ponudio nagodbu tešku 20 miliona dolara. I ako principijalan, Šešelj nije bez pameti, a budžet radikala kao i same porodice Šešelj, odavno se ispraznio.
Preko kiparske „Turkish Cypres Bank“ ova transakcija je završena na obostrano zadovoljstvo.
Poznato je da je preko ove banke i Hrvatska svojevremeno za puštanje generala Gotovine, uplatila novac Haškom Tribunalu, tako da su zapravo na neki način, Šešeljevu slobodu platile naše komšije.
