Listen to this article
Došlo je vreme da se lezilebovići i neradnici ozbiljno zabrinu. Naime, u Srbiji će konačno biti formiran prvi antisindikat – organizacija poslodavaca s ciljem povećanja produktivnosti radnika.
Tim povodom razgovarali smo sa Sašom Radulovićem, inicijatorom antisindikalnog delovanja u Srbiji, koji je za „Zicer“ izjavio:
„Prostim analizama došli smo do rezultata da bi uvođenje smena od 16 sati, uz tri pauze za toalet i jednu za obrok, povećalo produktivnost radnika i to uz smanjenje plata, koje bi ovako imali još manje vremena da troše. Ideja je da u prostorima ograđenim bodljikavom žicom obezbedimo hangare za spavanje i ishranu radnika, čime bi se njihove materijalne potrebe svele na optimum od dva obroka i 6 sati sna dnevno. Takođe, uštedeli bismo i troškove prevoza“, kaže Saša Radulović, koga smo jutros zatekli u veselom raspoloženju u izbornom štabu Pokreta „Dosta jebilo“.
„Za početak, ideja je da pokrenemo ovaj projekat uz pomoć državne subvencije. SWOT i COST analize ukazuju da bismo na ovakav način uvećali profitne margine i do neverovatnih 30% i bili u stanju da otvorimo još veći broj radnih mesta. Takođe, ovakav projekat bi drastično rasteretio dragocene resurse Nacionalne službe za zapošljavanje. Verujemo da je došlo krajnje vreme da se reše problemi nezaposlenosti“, pojašnjava Radulović.
Na pitanje kako bi ovi „radnici“ vodili porodični život, naš sagovornik je lakonski odgovorio:
„Favorizovali bismo zapošljavanje bračnih parova, koji bi na taj način imali dovoljno vremena za druženje tokom pauza i obroka, a opet ne i previše vremena provodili zajedno, čime bismo izbegli da dosade jedni drugima i rasturaju porodice. Osim toga, ne bi imali vremena ni snage za švrljanje, čime doprinosimo i moralnom osnaživanju društva. Najzad, naši specijalizovani vrtići bi preuzeli vaspitanje dece naših radnika – najpre, deca bi se kroz igru učila da budu produktivna i stiču radne navike. Osim osnovnog opismenjivanja (jer im, objektivno, više od toga i ne treba), od malih nogu deca bi se učila poslu. Najdivnije od svega je da aktuelni zakoni ne dopuštaju radni angažman dece, pa do pune 15 godine ne bi bila plaćena, zato što bi se njihov rad formalno vodio kao igra, a sa punih 15 godina bismo već imali potpuno obučenu i produktivnu radnu snagu, dok bi, pak, deca imala siguran i stabilan posao, bez preteranih životnih dilema i gubljenja vremena na izbor karijere“, dodaje Radulović.
Na našu primedbu da čitav koncept neodoljivo podseća na Hakslijevu antiutopiju „Vrli novi svet“, naš sagovornik se nasmešio i demantovao nas sledećim rečima:
„Ne, zaboga, nikako. Pre svega, kod Hakslija postoji zloupotreba narkotika kako bi radnici bili veštački srećni. Mi smatramo da to nije samo protivzakonito, već i nepotrebno, pa čak i štetno. Poznato je da opijati smanjuju produktivnost, a i skupi su – time bi došlo do nepotrebnog umanjenja profita. Naše analize pokazuju da bi samom činjenicom da imaju obezbeđen stabilan posao, kojim na kreativan način ispunjavaju svoje vreme, radnici bili dovoljno zadovoljni i ne bi imali potrebu za veštačkom zabavom poput opijata, večernjih izlazaka, religije, politike i drugih nepotrebnih troškova. Osim toga, kod Hakslija ima više klasa, a mi ovde govorimo samo o klasi onih ljudi koji su zadržali staru, komunističku svest, da je do blagostanja moguće doći bez rada“, objasnio je za „Zicer“ Radulović svoju originalnu političku platformu.
