Dnevnik jedne Kamile

Sleteli smo u jednu od ovih malih balkanskih zemalja, što ih obilazimo na turneji. Jedva čekam da turneja prestane, stalno nam u avionu puštaju Monti Pajton, sa obrazloženjem da ćemo tako lakše razumeti i podneti čitav region, kao i ljude koji su nam zvanični domaćini. Pitala sam Čarlsa kako se zove ova zemlja gde smo sleteli, Čarls se neko vreme prisećao i rekao da nije siguran, ali da misli da je to Srbija, te da može da pozove Njeno veličanstvo da je pita, pa da budemo sigurni. Ja na to ništa nisam rekla, te je nismo ni zvali. Posle ona treba da mi zvoca što ne vodim računa kud joj sin ide. Srbija, dakle.

* * * * * *

Na brzinu sam pogledala u obaveštajni bedeker koji nam je dostavio MI6, tamo je za Srbiju koješta pisalo, ali je masnim i podvučenim slovima navedeno da – za razliku od ostalih zemalja gde to vole da čuju – domaćinima iz Srbije nipošto ne smemo da čestitamo nezavisnost posle raspada Jugoslavije. Oni se tome, u poređenju sa ostalim zemljama bivše Jugoslavije, nešto manje raduju.

U bedekeru je pisalo i da izbegavamo da domaćine propitujemo šta su oni, kao pojedinci, radili u godinama tog raspada, kao i da izbegavamo razgovore o Kosovu, Rusiji, planovima domaćina za izlaženje iz ekonomske krize, slobodi medija ili očekivanoj godini ulaska u Evropsku uniju. Pokazala sam Čarlsu bedeker i pitala ga o čemu ćemo onda da razgovaramo sa domaćinima, a Čarls je rekao da će razgovarati o vremenu. Bar mi Englezi to umemo da radimo. Pošto je Čarls bio u pravu, ni ovaj put ništa nisam rekla.

* * * * * *

Neki umorni i veoma neispavani mladi čovek nas je na aerodromu poslužio hlebom i solju, uz izvinjenje da ćemo se videti kasnije, pošto vanredno mora u vanredni izborni štab. Ambasador nam je u limuzini, na putu od aerodroma, objasnio da je mladi čovek ovdašnji premijer i da ne treba da nas čudi što deluje malo umorno i odsutno, jer praktično sam vodi državu, vladajuću partiju, bezbednost, privredu, medije i izbore. Na moje pitanje šta će nekoj zemlji uopšte izbori, kad samo jedan čovek radi sve to što radi, Čarls me je prekinuo, rekavši da ne treba da zavidimo nekome što ima svu vlast, ako je mi nemamo. Htedoh da mu uzvratim i da kažem da naše vreme tek dolazi, ali sam shvatila da je to prilično neumesno, pa ništa nisam ni rekla.

* * * * * *

Svratili smo u njihov parlament, mada nisam razumela zašto, kad im to ionako ničemu bitnom ne služi, makar sudeći po malopređašnjem razgovoru. Lepa zgrada, doduše, u kojoj nas je dočekala neka žena, za koju nam je ambasador objasnio da je promenila nekoliko političkih partija dok nije došla na mesto predsednika parlamenta. Čarls je rekao da, iz njegovog iskustva, nije važno šta menjaš ako je ono što na kraju dobiješ – to što si hteo. Pogledala sam ga s ljubavlju i ponovo ništa nisam rekla.

* * * * * *

Posle parlamenta smo obišli njihovog predsednika države. Ambasador nam je rekao da je predsednikova uloga slična ulozi britanske kraljice. Ja sam odmah pitala čime se bavi predsednikov sin, na šta mi je odgovoreno da je on funkcioner vladajuće partije i gradonačelnik jednog manjeg grada. Rekla sam da je to veoma dobra ideja i pogledala Čarlsa sa nadom, ali je Čarls samo odmahnuo rukom, pa više ništa nisam rekla.

* * * * * *

Obišli smo i njihovog prestolonaslednika. Čarls je posle te posete bio zaista dobro raspoložen. Kako i ne bi, konačno je upoznao nekog prestolonaslednika koji ima još manje šansi da postane kralj od njega. Da mu ne kvarim raspoloženje, opet ništa nisam rekla.

* * * * * *

Ne mogu više da pišem ovaj dnevnik, prosto nemam čime: pune su mi ruke poklona – tašne, nošnje, ikone, knjige… Pitala sam Čarlsa čime je Ujedinjeno Kraljevstvo zaslužilo sve ove poklone, on se zamislio i rekao da ne zna, jer se za one zasluge koje su njemu poznate obično ne daju pokloni nego traži odšteta. Ali, rekao je, treba da se pravimo Englezi i da ništa ne komentarišemo. Tu sam ja konačno nešto rekla: da mi jesmo Englezi i da nema potrebe ništa da se pravimo. I tu sad Čarls ništa nije rekao.

E, baš mi je milo.

Voja Žanetić, Novosti