„JA živim na slepom koloseku, prošli su svi moji vozovi…“

– Vidiš, ja radim u državnoj firmi. Radim svaki dan, sem nedelje. Ostajem prekovremeno na poslu, kao da sam kod privatnika. Tako svakog meseca, svake godine, već niz godina. Sad imam 43. Svi moji prijatelji su otišli „preko“ na vreme. Ja sam ostao. Jer ja sam uvek bio patriota. Neću da radim za Švabu ili tamo nekoga. Kući živim sam, tj. sa kevom i ćaletom, tj. ne živimo u istom delu kuće, ali smo pod istim krovom, imamo isto grejanje, struju i vodu, i to oni plaćaju, ALI samo to plaćaju. Nekim mojim vršnjacima keva i ćale i dan danas daju džeparac. Ja jok! Ja to ne bih prihvatio. To je ponižavajuće. Jeste da sam imao priliku da se oženim nekoliko puta, ali kevi i ćaletu se nisu svidele te beogradske devojke. Mi smo ipak prigradsko naselje, ovde su još na ceni neke patrijarhalne vrednosti. Nema veze, ima Srba i bez mene. Ko da ja moram da pravim decu. Nikad se nisam drogirao, nikad nisam bio alkos. Popijem tako za vikend, kad izađem. Mada, sad sve manje izlazim, jer nemam s kim. Ali uglavnom imam para za sebe i evo, prošle godine sam kupio motorić od 4.000 evra, solidan je, ovako, za preko leta. Imam kola, nisu neka, 2010. godište. Ali češće vozam ćalotovog puntića. Nisam nezahvalan k’o drugi. Zadovoljan sam onim što imam. A ono što imam potrošim na sebe.

ALI ovaj Vučić! To go*no! Što nam je sad smanjio plate i najavio otpuštanja, a prošle godine moj prijatelj na poslu nije ni paketić dobio za dete. To je jedan satrap. Jedan totalitarni terorista. Moja je plata sad manja za celih 4.687 dinara. Pa neke porodice pola meseca žive s tim parama. Eto, na primer recimo tvoja, verovatno.

I sad, kaži ti meni, kako čovek da ne bude besan i nezadovoljan?

– Dobro čiko, saslušao sam celu tvoju priču, ‘oćeš mi b’ate sad dati 10 dinari?

– NE!