Kako racionalizovati skupštinu po „brejnstorming“ metodi

Prvo da kažemo nešto o metodi. Moždana oluja je metod koji koristi menadžment na zapadu kad ima neko „žešći“ problem. Okupi sve zaposlene, do čistačica, ukratko izloži problem i traži od istih da daju što slobodnije ideje, do otkačenosti.

Tu ne prisustvuju stručnjaci za tu oblast. Jer oni odmah blokiraju svaku ideju: ovo ne može, ono neizvodljivo. Znači, poželjni mozgovi neopterećeni nekim parametrima.

A začetnik te metode je bio pijani mornar. Naime, tokom rata, u jednu francusku luku doplutala je ogromna mina. Našao bi se dobrovoljac da rizikuje, ali bi neuspelom demontažom rasturio celu luku i pola grada.

I sad, stoje ljudi na doku i gledaju šta im valja činiti.

A jedan pijani mornar stao takođe na ivicu i duva li duva. Mislim, ne duva travu, nego puše čovek, oči da mu ispadnu. „Hajde ljudi da svi duvamo, da je oduvamo na pučinu!!“.

Posle početnih BBB komentara (BlagiBožeBudale!) neko se seti: Pa da! Nećemo da duvamo, ali ovde ima i brodova i tegljača i drugih naprava sa kompresorima. Pa uključe sve kompresore, a creva okrenu i polako prave kontratalase, dok je ne oduvaju na udaljenost gde se može bezbedno torpedovati.

I od tada, po toj metodi se forsiraju ideje koje na prvi pogled izgledjau šašave, ali uz neke korekcije predstavljaju kvalitativni iskorak iz već začaranog i kliširanog kruga pitanja i odgovora.

E sad, kakve ovo ima veze sa racionalizacijom Skupštine?

Nemoj da neko pomisli da predlažem da Skupštinu oduvamo. Bože sačuvaj! Ko u njoj duva, neka duva, široko mu polje.

Takođe, nemoj da me neko poturi pod paraf novog zakona, zbog pominjanja pijanih mornara. Njih u Skupštini nema. Mislim – nema mornara. O pridevu – drugom prilikom.

Nego, po „brejnstorming“ metodi, predlažem racionalizaciju Skupštine i smanjenje broja poslanika. Ne na 150, nego na desetak. Tačnije, da svaka parlamentarna stranka ima po jednog poslanika.

Odmah da vam izbijem iz ruku glavni adut. (Mada se adut ne drži u ruci, još manje u rukavu, ali nema veze.)

Ti poslanici, po jedan za svaku stranku, ne bi imali jednaku moć odlučivanja, nego bi bilo kao u akcionarskim društvima. Predstavnik najjače stranke ima toliko glasova, predstavnici manjih stranaka toliko…

Prednosti: ekonomska ušteda. Takođe i bolje mentalno zdravlje gledalaca, pošto masa njih ne bi prežvakavala istu žvaku do besvesti.

A ionako, tamo sve te grupe klonirano misle. Šta misli vrhovni žrec stranke, to misle i poslanici.

Želim da verujem da je među glasačima vladajuće garniture, bar poneki bio protiv ovog zakona. Međutim, ne glasa se ni prema bazi, ni prema vlastitom stavu, koga, uzgredbudirečeno, i nemaju. S druge strane, možda bi neko od opozicionara glasao za zakon. Po principu: jeste da nema veze sa životom, ali valjaće kad se jednom mi dočepamo vlasti…

Znači, kada ionako svi isto misle i svi isto glasaju, neka to obavi po jedan. Ne bi morali da se cimaju sa raznih letovališta, niti da ih neko utefteriše kao da su tu.

Takođe, ne bi se pojavljivao problem preletača. Ako predstavnik vladajuće stranke ima recimo 102 glasa, on ne bi mogao da izdvoji 15 glasova i da kaže „E, sad smo mi zasebna grupa“. Jok, nipošto, sve ostaje nedeljivo.

Šta mislite?

Autor: Milko Grbović, NSPM