Koštunica predao kandidaturu!

Nekadašnji predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica predao je kandidaturu za predsedničke izbore!

Koštunica se, nakon što je sa simpatizerima izašao iz Republičke izborne komisije, gde su predali potpise, obratio okupljenim novinarima:

– Smatram da je krajnje vreme da Savezna Republika Jugoslavija konačno dobije predsednika po volji naroda. Zato sam odlučio da popustim pred pritiscima saradnika, prijatelja, simpatizera i dela naklonjene mi javnosti, te da se kandidujem za predsednika zajedničke države. Iskreno verujem da ću ne samo u Srbiji već i na Kosovu i u Crnoj Gori dobiti poverenje većinskog dela glasača, te da će naša država nakon toga konačno otpočeti proces evroatlantskih integracija, koji će uključivati „više od autonomije, ali manje od zavisnosti” za južnu srpsku pokrajinu. Verujem da će i nemački kancelar Gerhard Šreder prepoznati vrednost onoga što želim da postignem, kao i američki predsednik Džordž Buš Mlađi – istakao je Koštunica.

ALO

TRANSKRIPT PRESRETNUTIH RAZGOVORA Mila, Vučića i Bebe!

Subota, 15.10.2016. – 22,30

BEBA: Alo, Alek, kako si?

AV: Ne pitaj, bolje da se triput, po srpski, ugrizem za jezik, nego da ti odgovorim…

BEBA: Šta te muči? Opet Ksenija, a? Jebiga…

AV: Ksenija? Jesi li video ludakinju, šta priča? Pa, ona je… Ne, ona nije bitna, taj problem sam rešio. Muči me onaj tvoj gospodar, zabio mi je nož u leđa, sram ga bilo…

BEBA: Cane? Šta je uradio?

AV: Ne Cane, nego Milo. Znaš ti… Njegova mafija mi je izrešetala Saleta Mutavog…

BEBA: Da, on ti želi zlo, želi da padneš s vlasti.

AV: Jelda? Znao sam da mi radi o glavi.

BEBA: Osveti mu se.

AV: Kako? Da mu pošaljem ove kompletne idiote s fantomaka iz Savamale?

BEBA: Naći ću ja nekoga da pošaljem, da ga malo isprepada sad, pred izbore.

AV: Ajde, hvala ti…

BEBA: A, ovo bi ti mogao da iskoristiš da ojačaš vlast u Srbiji.

AV: Kako?

BEBA: Eh, još si mlad… Uradi isto ono što sam ja uradio protiv tebe i tvojih, onda… Prvo na RTS-u objaviš poternice za svima koji su ti se nešto zamerili. Zatim održiš brifing s glavnim urednicima, da ih zaplašiš… Da, znam da ti to iovako radiš, ali neka bude zvanično, u zgradi Vlade, ima da se smrznu. Posle hapsi koga hoćeš, niko neće ni da ti pisne.

AV: Misliš? Vidiš, ta ideja je dobra kao da je moja…

BEBA: Naravno. Seti se koliko ima mrzitelja, ološa i šljama koji te ogovara. Sve ih potrpaj u zatvor.

AV: Eh, koliko ih ima, mali su nam zatvorski kapaciteti.

BEBA: To nije problem, pusti na slobodu prave kriminalce, znam da i to već radiš, pa potrpaj sve te kritizere s Fejsbuka i Tvitera…

AV: Da znaš da hoću! Posebno one s Tvitera!

BEBA: Bravo. Ali, sačekaj da ti pošaljem nazive nekoliko mojih lažnih naloga, da njih ne diraš…

AV: Hvala na ideji, idem odmah da je realizujem. Osvetiću Saleta Mutavog, zaslužio je.

BEBA: Nema problema, uvek sam tu za tebe. Znaš da nikad nikoga nisam pogrešno savetovao.

AV: Osim Đinđića.

BEBA: Ma, njega se niko ne seća.

AV: Da, iako ja malo podsećam na njega…

xxx

beba-popovioc

Subota, 15.10.2016. – 22,41

BEBA: Gde si, šta činiš?

MILO: Evo, gledam na Pink-Montenegro šta rade oni tvoji Srbi. Onaj slinavko mene nešto proziva… Čuj, crnogorska mafija ubija po Srbiji! Kao, sad nam je crnogorska policija iz Srbije objavila rat. Pi!

BEBA: A, koga drugog da napadaju? Ti si uvek bio smetnja tim velikosrpskim voždovima.

MILO: Ovakvog đubreta još vidio nisam! Prije tri dana, kad smo se tajno sastali u Beograd, molio me da mu pomognem, a sad…

BEBA: Sad nož u leđa! Pravo da ti kažem, ne čudi me, tako je i Šešelju…

MILO: E, pa, neće moći, svetog mi Vasilija i Marlbora, slava im i milost…

BEBA: Trebalo bi mu odmah uzvratiti, da zna gde mu je mesto!

MILO: Veliš?

BEBA: Poslušaj me, znaš da nikad nikoga nisam pogrešno savetovao…

MILO: Osim Đinđića.

BEBA: Ma, njega se niko ne seća.

MILO: Niko! Još samo onaj tvoj trtlja kako liči na njega.

BEBA: Nego, oni tebe optužuju za mafiju, ti njima reci da su teroristi. Sećaš se kako su teroristi izrešetali onog generala Boška Buhu, pa u vazduh digli „Difens“? Kad bi moj drug Čume dobio status svedoka saradnika da nije bilo tih akcija? Angažuj neku grupu manijaka iz Srbije, dovedi ih ovamo, najbolje na dan izbora…

MILO: Ođe da dižu u vazduh?

BEBA: Ne, ne… Pohapsiš ih odmah, čim pređu granicu. Kasnije montiramo snimke presretnutih razgovora… Nije to teško, znam kako se to radi…

MILO: To ti nije loša ideja! Oni će nam biti dokaz da se Srbija miješa u unutrašnja pitanja samostalne i nezavisne Crne Gore. I, naravno, u moj biznis…

BEBA: Tako je! Eto ti povod da pohapsiš i bandite iz opozicije. Optuži ih da su pomogli u organizaciji terorističkih akcija ili da su se makar obradovali. Ko ne završi u zatvoru, ima da osedi od straha, kasnije će ti se klanjati do poda. Kao nekad…

MILO: To je tako dobra ideja kao da je moja! Samo, kako da nađem neke Srbijance da glume teroriste?

BEBA: To prepusti meni.

xxx

Nedelja, 17.10.2016. – 23.36

MILO: Đe si, kukavče sinji?

AV: Gospodine, nemojte tako da razgovarate, sram vas bilo! Ako mislite da ćete me uplašiti, odmah moram da vam kažem… nešto…

MILO: Što si se usro, jado? Ne sviđa ti se što sam opet pobijedio na izbore? Nijesi uspio da me oboriš s onim tvojim teroristima. I nećeš, jači sam od sviju vas…

AV: Ne znam o čemu pričate, bolje da se triput ugrizem za jezik, nego da odgovorim na te provokacije…

MILO: Grizi se đe oćeš, osvetiću ti se za ovo!

AV: Šta ćete da uradite? Poslaćete u Beograd još svojih mafijaša?

MILO: Jok, ja. Ja ću ti oboriti džibipi…

AV: Joj… Samo to ne!

predragpopovic.wordpress.com

Vehabije pokrenule porno web-site po šerijatskom zakonu: Pornhabija

Očekuje se da će novi site za odrasle s kategorijama poput „Gang bang bang“, „Burkkake“ i „BOOM bang bus“ postići veliki komercijalni uspjeh među ciljanom populacijom.

Pripadnici Vehabijskog pokreta odlučili su u suradnji s vodećim internetskim web servisima pokrenuti potpuno novi, do sad neviđeni web site za odrasle pod nazivom Pornhabija. Pornhabija bi trebala sbližavati sve odrasle pripadnike Vehabijskog pokreta i ostalih ljubitelja šerijatskog zakona.

Najveća početna vrijednost brenda Pornhabije je upravo u njegovoj originalnosti jer ni po čemu ne podsjeća na nešto slično što na bespućima interneta već postoji. Pornhabija je nešto sasvim neviđeno – kažu nam iz Vehabskog pokreta. Cilj sajta je promicati vehabijske vrijednosti u sve žešćoj globalnoj tržišnoj porno utakmici. Paralelno s Pornhabijom pokreće se i lanac dating web stranica pod nazivom „Dine-at-myte“ koji će zbližavati usamljene bombaše samoubojice.

Neke od kategorija koje očekuju korisnike navedene brzo rastuće stranice su „Gang bang bang“, „Burkkake“, „BOOM bang bus“, „Decapitated teens“ i druge…

– كثنعتثةخ رثمهن قشسف حقخةثفش ىش ىشجثة ىخرخخسىخرشىخة سشتفع ه سهلعقىه سةخ يش طث حقهرعطه ىخرث  نخقهسىهنث \ثمتىث ىخرها سفرشق – poručili su nam iz Vehabijskog pokreta.

Ne sumnjamo kako će Pornhabija.com požnjeti vrlo velik komercijalni uspjeh među ciljanom publikom.

Izvor: news-bar.hr

Kako da smuvate muškarca u zavisnosti od toga gde mu se nalazi Venera u horoskopu!

Evo šta je potrebno reći ako je kod muškarca u natalnom horoskopu Venera u:

Ovnu – Stavila sam nove silikone, dođi da pipneš.

Biku – Dolazim po tebe, vodim te na ćevape, ja plaćam.

Blizancima – Molim te, treba mi pomoć, potrebno mi je da mi objasniš…

Raku – hoću li ja ikad imati sreće u ljubavi, ako me niko ne osvoji uskoro, počeću da se bavim prostitucijom.

Lavu – Što si stariji to si sve lepši i moćniji.

Devici – obukla sam seksi kostim sobarice i sad ću da perem prozore, dođi da mi držiš merdevine.

Vagi – Ovo vino definitivno ne ide uz ovaj sir.

Škorpiji – Treba mi neko da me izjebe kao najobičniju drolju, a onda da me drži vezanu u podrumu.

Strelcu – Sad ću da se skinem gola i legnem na terasu, pa nek me gleda ko god hoće dok se sunčam.

Jarcu – Da, slažem se da je Niče pukao zbog prevelike emotivnosti. Epizoda sa konjem to najbolje dokazuje.

Vodoliji – Što si stariji ne samo da si lepši i moćniji kao Lav, nego si mnogo duhovit i dubok i zanimljiv i poseban.

Ribama – Zgutala sam neki LSD, volela bih da mi budeš model za novu sliku. Platiću ti.

Izvor: Fb profil Milan Kamponeski

Kardinal BOZANIĆ: Iza Igre prijestolja stoji srpski lobi – Jon Snow uskrsnuo je na pravoslavni VASKRS

Druga epizoda šeste sezone premijerno je prikazana u nedjelju navečer kada pravoslavci slave Uskrs. Umjesto uskrsnuća Krista prikazano je uskrsnuće Jon Snowa, što nije samo pravoslavni lobi nego i blasfemija tvrdi kardinal Bozanić.

U nedjelju navečer u Americi premijerno je prikazana druga epizoda šeste sezone popularne serije Igra prijestolja koja je oduševila fanove, ali i šokirala milijardu katolika diljem svijeta. Jedan od glavnih i fanovima omiljenih protagonista Jon Snow, nakon što je izboden na smrt, biva odnesen u prostoriju u kojoj mu njegovi sljedbenici pere rane i mole za njegov povratak. Ova rekonstrukcija biblijskog događaja uvelike je razljutila katolike diljem svijeta, ne samo zbog čina blasfemije već činjenice da je John Snow uskrsnuo baš na pravoslavni Uskrs.

– Prvo, cijela scena je rekonstrukcija polaganja Isusa u grob Josipa iz Arimateje, što je čista blasfemija. Pa nakon toga obred pranja tijela i rana te na kraju uskrsnuće. Zapravo Jon Snow je „vaskrsnuo“ i trebao bi se zvati Jovan Sneg. Sve je to velikosrpski lobi, ništa više – izjavio je kardinal Bozanić za Glas Koncila.

Da iza svega stoji velikosrpska hegemonija koja poput ruke Nečastivog dopire do nevinih duša katolika, potvrđuje i činjenica da je Hodor, bradati div koji jedino zna reći svoje ime, čisti stereotip Srbina iz CAO Krajine tvrde za kraj iz HNiPa.

news-bar.hr

Dnevnik jedne Kamile

Sleteli smo u jednu od ovih malih balkanskih zemalja, što ih obilazimo na turneji. Jedva čekam da turneja prestane, stalno nam u avionu puštaju Monti Pajton, sa obrazloženjem da ćemo tako lakše razumeti i podneti čitav region, kao i ljude koji su nam zvanični domaćini. Pitala sam Čarlsa kako se zove ova zemlja gde smo sleteli, Čarls se neko vreme prisećao i rekao da nije siguran, ali da misli da je to Srbija, te da može da pozove Njeno veličanstvo da je pita, pa da budemo sigurni. Ja na to ništa nisam rekla, te je nismo ni zvali. Posle ona treba da mi zvoca što ne vodim računa kud joj sin ide. Srbija, dakle.

* * * * * *

Na brzinu sam pogledala u obaveštajni bedeker koji nam je dostavio MI6, tamo je za Srbiju koješta pisalo, ali je masnim i podvučenim slovima navedeno da – za razliku od ostalih zemalja gde to vole da čuju – domaćinima iz Srbije nipošto ne smemo da čestitamo nezavisnost posle raspada Jugoslavije. Oni se tome, u poređenju sa ostalim zemljama bivše Jugoslavije, nešto manje raduju.

U bedekeru je pisalo i da izbegavamo da domaćine propitujemo šta su oni, kao pojedinci, radili u godinama tog raspada, kao i da izbegavamo razgovore o Kosovu, Rusiji, planovima domaćina za izlaženje iz ekonomske krize, slobodi medija ili očekivanoj godini ulaska u Evropsku uniju. Pokazala sam Čarlsu bedeker i pitala ga o čemu ćemo onda da razgovaramo sa domaćinima, a Čarls je rekao da će razgovarati o vremenu. Bar mi Englezi to umemo da radimo. Pošto je Čarls bio u pravu, ni ovaj put ništa nisam rekla.

* * * * * *

Neki umorni i veoma neispavani mladi čovek nas je na aerodromu poslužio hlebom i solju, uz izvinjenje da ćemo se videti kasnije, pošto vanredno mora u vanredni izborni štab. Ambasador nam je u limuzini, na putu od aerodroma, objasnio da je mladi čovek ovdašnji premijer i da ne treba da nas čudi što deluje malo umorno i odsutno, jer praktično sam vodi državu, vladajuću partiju, bezbednost, privredu, medije i izbore. Na moje pitanje šta će nekoj zemlji uopšte izbori, kad samo jedan čovek radi sve to što radi, Čarls me je prekinuo, rekavši da ne treba da zavidimo nekome što ima svu vlast, ako je mi nemamo. Htedoh da mu uzvratim i da kažem da naše vreme tek dolazi, ali sam shvatila da je to prilično neumesno, pa ništa nisam ni rekla.

* * * * * *

Svratili smo u njihov parlament, mada nisam razumela zašto, kad im to ionako ničemu bitnom ne služi, makar sudeći po malopređašnjem razgovoru. Lepa zgrada, doduše, u kojoj nas je dočekala neka žena, za koju nam je ambasador objasnio da je promenila nekoliko političkih partija dok nije došla na mesto predsednika parlamenta. Čarls je rekao da, iz njegovog iskustva, nije važno šta menjaš ako je ono što na kraju dobiješ – to što si hteo. Pogledala sam ga s ljubavlju i ponovo ništa nisam rekla.

* * * * * *

Posle parlamenta smo obišli njihovog predsednika države. Ambasador nam je rekao da je predsednikova uloga slična ulozi britanske kraljice. Ja sam odmah pitala čime se bavi predsednikov sin, na šta mi je odgovoreno da je on funkcioner vladajuće partije i gradonačelnik jednog manjeg grada. Rekla sam da je to veoma dobra ideja i pogledala Čarlsa sa nadom, ali je Čarls samo odmahnuo rukom, pa više ništa nisam rekla.

* * * * * *

Obišli smo i njihovog prestolonaslednika. Čarls je posle te posete bio zaista dobro raspoložen. Kako i ne bi, konačno je upoznao nekog prestolonaslednika koji ima još manje šansi da postane kralj od njega. Da mu ne kvarim raspoloženje, opet ništa nisam rekla.

* * * * * *

Ne mogu više da pišem ovaj dnevnik, prosto nemam čime: pune su mi ruke poklona – tašne, nošnje, ikone, knjige… Pitala sam Čarlsa čime je Ujedinjeno Kraljevstvo zaslužilo sve ove poklone, on se zamislio i rekao da ne zna, jer se za one zasluge koje su njemu poznate obično ne daju pokloni nego traži odšteta. Ali, rekao je, treba da se pravimo Englezi i da ništa ne komentarišemo. Tu sam ja konačno nešto rekla: da mi jesmo Englezi i da nema potrebe ništa da se pravimo. I tu sad Čarls ništa nije rekao.

E, baš mi je milo.

Voja Žanetić, Novosti

Crni petak

Jutro, 7:00, ciča zora. Zvoni onaj Nokia difolt tjun, isti već 4 godine, sanjam ga svaku noć. I ove sam ga sanjao. Ustanem da mu udarim snuz, kad ja pogledo a ono 8:20. Nisam ga sanjao, zvonio je 16 puta, 20 posto baterije istrošilo a ja je nisam sinoć napunio tako da sam ostao na 4 posto i sedim na ivici kreveta i razmišljam da li da se ubijem već sad kad kasnim u poštu pre posla da platim alimentaciju i da dopunim račun na Limundu. Pomislim kako svakako ne mogu stići na posao te se odlučim uputiti se u poštu jer hoću da kupim rekete za skvoš pošto mi se vata malo masno oko bokova zato što jedem svaki drugi dan džambo giros iz Popaja pred spavanje, al šta ću kad volim.

Ustanem ja, uđem u wc, aj što smrdi al što nema paste za zube, već peti dan cedim al sad je već doteralo do toga da je moram makazama preseći i gurnuti četkicu pokušavajući da ogrebem malo paste. Uzmem makaze a one se istupile od noktiju na nogama što mi se urezuju u prste, dvaput godišnje ih operišem. Odustanem od pranja zuba. Setim se da imam neke žvake u farmerkama, a one oprane, loše, sve se navato prašak sa mikročesticama na njih, moram ih opet prati. Uzmem žvake, malo su bljutave al mi sad iz usta miriši na kombinaciju Lenora i eukaliptusa, što je ipak nešto pozitivno.

IMA JOŠ!

Poćera mene onaj džambo giros od sinoć i sednem iznužditi se ko čovek jer ipak sam u svom stanu. Sve to lepo prođe, iščistim se ko car, kad ono osto jedan list wc papira, što svakako nije dovoljno. Nema veze obrisaću okolo a ostalo ću lepo kad se budem istuširao. Ustajem onako poprilično uneređen i izmrljan i otežano se krećem, prelazim ona tri kvadrata kupatila ko Albaniju. Odvrnem vodu, nema tople, izgleda sam isključio bojler noćas kad sam izašo pišnuti, jbg stisla bešika nisam ni ja više mlad. Perem onu guzicu hladnom vodom, operem se samo po donjem delu tela, od pupka naviše ostanem prljav al jebiga šta ću. Dobro, pomislim, saće me kafa malo oraspoložiti i biće bolje.

Izađem iz wca, vidim nisam uključio ringlu, sad stvarno nemam vremena za to, neću stići ni do pošte, požurim ka sobi da se obučem, udarim malim prstom o ragasto, otpade mi nokat u sekundi, prostruji krv, razbudi me taman malo, obučem one pantalone sve od praška s mikročesticama, izletim napolje, pritisnem onaj lift i čekam. I čekam ga ja tako, ima neka tri debila na četvrtom spratu što uvek zaustave lift dok svi ne izađu iz stana i onda jedan od njih zavarava senzore dok drugi obuva mokasine pola sata. Dočekam ja taj lift, već je 10 do 9, i kako se otvore vrata mene zapahne smrad komšinicinog mopsa. Stisnem zube, uđem unutra i nadam se najboljem. Pomislim da to i nije tako loše jer je komšinica baš simpatična a ja dugo već nisam jebo iako imam devojku ali smo u lošim odnosima te je nedostatak seksualnih odnosa način na koji me kažnjava i manipuliše. Počnem s njom razgovor o tome kako ovi stalno ubacuju flajere u sandučiće ccc a imaju lepo onu kantu pored za to, kad osetim nešto mi se umiljava oko noge, pogledam dole a njen žuti GMO mops se seksualno iživljava na mojoj nozi i stenje. Ona kaže komšija izvinjavam se u teranju ja joj kažem gospođo i ja sam u teranju pa ne jebem ljude po liftu već žurim na posao da budem koristan član ovog društva. Vrata od lifta su se otvorila i rastali smo se zauvek.

Dole u sandučetu plava koverta, plava ko modrica. Otvorim ja to a unutra poziv da svedočim u vezi s tučom koja se odigrala pre 6 godina ispred Baroko kafane i piše da će me privesti ako se ne pojavim, što mi se nimalo ne sviđa, pogotovo jer sam ja taj koji je dobio batine. Optuženi je lokalni diler amfetamina koji mi je zapretio da će mi srušiti sprat plastičnim eksplozivom ukoliko se pojavim na sudu. Obrisao sam znoj sa čela i odlučio da o tom problemu razmišljam kasnije.

Sigurno nije pozivnica za maskenbal u Temerinu.

Izađem iz zgrade, udarim se mahinalno po džepu i nedostatak zveckanja mi poruči da nisam poneo ključeve od moje tojote jaris, na kredit, tek sam kamatu otplatio. Odlučim da idem busom, prođem pored tojote a ona obijena, odnesen plejer vredan 60 evra, mada sam ga ja platio 80 jer me zajebo cigan s najlona. Ništa, mogu ja i sam da pevam u kolima. Krenem dalje peške, čekam semafor prekoputa stanice, poprska me debil u stojadinu bez vrata, ode sve po bež pantalonama s mikročesticama. Nema veze, sapraću to blato kad dođem na posao.

Uđem u bus i ne prođemo ni prvi semafor, kad razotkriju se uniformisana lica, gospoda pripadnici kontrole gradskog saobraćajnog preduzeća. Prvi put u tri godine idem autobusom i odma ulete i ja pomislim u sebi uspori malo sudbino sestro jebem ti ovaj život. Napuši me onaj kontrolor što imam 33 godine a švercujem se u busu kaljav, vidno neobrijan i smrdljiv na kera. Ja šta ću, nemam argumenata, u pravu je čovek. Napiše mi kaznu, izbaci me iz busa i to tačno pred osiguravajućim društvom “Planika”, gde radim. Pomislim, oh kakva sreća, napokon kreće na bolje.
Ulazim u firmu i već je 20 do 10, što znači da je sastanak u toku već 20 minuta. Sve mi neprijatno da uđem, opet će šef da me napušava, stalno kasnim zbog difolt Nokija melodije al šta ću kad ne umem da promenim. Odlučim da je svakako bolje po mene da ne ulazim i zaputim se u wc da operem ono blato sa sebe i usput sretnem sekretaricu, ona mi se fino nasmeši, mene prođe neka milina jer sam je već jednom muvao preko Vibera i stalno je slala smajlije. Kaže mi da me direktor zvao 15 puta, da sam nedostupan i da je bolje da se više nikad ne pojavljujem, poslaće i pismeno. Ja shvatim šta to znači, dostojanstveno se okrenem, obrišem znoj sa čela, krenem napolje i uđem u rotirajuća vrata u pogrešnom smeru, razvalilo me. Celo prizemlje se okrenulo, svi se smeju, a ja onakav sav blatnjav, uplašen, nezaposlen i smrdim na kera, pomislim kako današnji dan nikako ne može biti gori.

Đavolji izum.

Izađem napolje, od prvog prolaznika izmuzem telefon i nazovem moju Milicu, čim čujem njen umilni glas bude mi lakše. Pozovem je da dođe u onu našu kafanu Dva petla i prase, ona kaže ne može odma nešto je zauzeta, ja joj kažem dobro mada znam da ne radi ništa i da joj je samo mrsko da dođe. Odem ja sam, sednem, popijem jedno pivo, malo dođem sebi, popijem još jedno, kad evo ti nje đavola crnog ko Badvajzer koji tučem. Sela, nije ni naočare skinula, ni tašnu okačila, kaže “ja više ne mogu” i ode. Šta ću jebiga, naručim još jedan crni Bad, otpijem gutljaj, pomislim “samo nek sam ja živ i zdrav” i napipam ispod pazuha neku kvržicu, malu kao grašak. Nema veze, sve dok je čaša polupuna a ne poluprazna. Živeli.

Tarzanija

Rešite test: Saznajte za koga ćete glasati!

Zbog izuzetno kratkog roka između raspisivanja i održavanja izbora, teško je, u tako bogatoj i raznovrsnoj ponudi, odlučiti se za svog favorita. Da bi to odlučivanje bilo lakše, evo malog testa koji se popunjava tako što se za svako pitanje izabere jedan odgovor koji je najbliži vašem političkom stavu, i to tako što se obavezno zaokruži ponuđeno slovo ispred odgovora.

* * * * *

Pitanje br. 1:

Peti oktobar je…

S) Prozapadna greška Srbije, koja se neće ponoviti sad kad je Rusija ponovo jaka.

B) Dobra stvar, trebalo bi to možda i opet, ali teško da će tako nešto da se ponovi.

V) Prošlost, i hajde da gledamo u budućnost, ali da se u toj budućnosti „žuti“ više nikada ne vrate na vlast.

D) Dan kad smo ono jednom nakratko sišli s vlasti, a vidi nas sada, sve smo ih nadživeli i opet smo vlast, a ako bude sreće, i opet ćemo biti.

Š) Izdajnički praznik briselskih i vašingtonskih slugu

Pitanje br. 2:

Vojislav Koštunica je…

O) Nekada zamaskirani a potom otvoreni protivnik svega demokratskog i proevropskog, srećom pa je u penziji.

E) Izdajnik Srbije tokom 5. oktobra, posle se malo opametio, srećom pa je u penziji.

A) Kad malo bolje razmislim, da nije njega, ne bi bilo ni ovih za koje glasam, srećom pa je u penziji i ćuti o svemu što zna.

U) Ne toliko obavešteni bivši premijer, a kada se uporedi sa time kako je obavešten naš dosadašnji i budući premijer, srećom pa ovaj poslednji nije u penziji.

Pitanje br. 3:

Vlada Srbije je…

Č) U poslednje dve, možda čak i četiri godine, bila je bolja nego ijedna skorija vlada, ako ne i najuspešnija u savremenoj istoriji.

R) Nedovoljno proevropska, ali to se može popraviti iskusnim kadrovima.

J) Nešto što su zaposeli ljudi koji bi da imaju totalnu kontrolu nad svim i svačim u Srbiji, ali im je to malo, pa hoće kontrolu i nad Vračarom i Vojvodinom.

N) Tiranski i antiruski instrument za predaju naše zemlje NATO.

Š) Izdajnici koji će da hapse i šalju u Hag, odmah čim prođu izbori.

Pitanje br. 4:

Evropska unija je…

I) Cilj ka kome treba da nastavimo jer nemamo kud, i šta god od nas tražili – nastavićemo.

D) Nešto sa čim treba da prekinemo odnose i okrenemo se savezu s Rusijom.

E) Zločinački antisrpski savez pod komandom Vašingtona.

A) Jedino što još može da nas zaštiti od tiranije vladajuće stranke.

Pitanje br. 5:

Demokratska stranka je…

S) Nešto što bi moralo ponovo da se ujedini, ali da mu se malo promeni rukovodstvo.

N) Jedini autentični proevropski borac protiv diktature sadašnje vlasti.

Ć) Ono što nas je upropastilo i dovelo na ivicu bankrota, koji ne bismo izbegli da nije nadljudskih napora dosadašnje vlade.

A) Nedovoljno patriotska stranka, ne zanimaju me i odavno ih ne podnosim.

Lj) Zločinačka, lopovska i banditska organizacija prozapadnih nitkova.

* * * * *

Rezultat: Kada zaokružite sva slova, pročitajte zaokružena slova jedno za drugim. Najverovatnije će rezultat tog čitanja biti ime ili prezime vašeg izbornog favorita. U slučaju da ono što ste pročitali liči na ime ili prezime nekoga koga znate iz sveta politike, ali nije baš identično, to znači da ste blizu finalnoj odluci i da je potrebno još samo malo da učvrstite svoja uverenja. Ukoliko to što ste pročitali ne liči ni na šta od navedenog, toliko ste neodlučni da postoji opasnost da postanete beli listić ili da ostanete kod kuće na dan izbora.

Nadamo se da smo pomogli u vašem izboru. Srećno glasanje!

Autor Voja Žanetić, Novosti

Red je red

Hej, ženo, heej, pa ne može to tako, ja sam bio na redu, isprva zavapi čovek, a zatim se, svukavši sa reči svlak molećivog tona, zajapuri, gle, poče da brekće i šišti, boreći se s dahom, nepravdom, ama sa sto svetskih zála koji mu se odjednom sručiše na glavu. Prvi sam predao knjižicu, evo, vi ste mi svedoci, a ova beštija uđe pre svih nas… pa, majku mu poganu, bre, gde je tu red, pu, vidi je samo, bezobraznice, heeej, alamunjoo…

Malo je nedostajalo da se zagrcne od reči i jeda koji su mu se, u grozdovima pljuvačke, slivali preko, ali već bi kasno. Pokuša nadvoje-natroje da sakupi eventualne sledbenike i živu silu za oganj svog besa, ali troje prisutnih u čekaonici Doma zdravlja s nelagodom nastavi da gleda svoja posla, i, uglavnom, tupo zuri u vrata iza kojih par trenutaka pre šmugnu gospođa koja se, istini za volju, zaista iznenada tu stvori i, bez ikakvih pripremnih ili izvinjavajućih podrobnosti, pronađe svoje utočište u ordinaciji.

U prvi mah se činilo da će starac (a, ruku na srce, možda i nije bio toliko star, tek, recimo, prilično oronuli šezdesetogodišnjak, dajmo mu, eto, šezdeset pet, da ne sitničarimo, no, valjda je to neka taman akreditiva da ga se može nazvati, hajde, možda ne starcem, ali, vremešnim gospodinom, svakako) dakle, izgledalo je da će gotovo potegnuti kaput drznice, koja je (vešta je i brža od njega, nema šta) zaobišla muljave plastične stolice, zablentačila se na vrata i raskrilila ih, tek tako, bez kucanja i potpuno ignorišući tu već skupljene nevoljnike, već nestala iza leđa dežurne sestre, koja se sad, kao neki drusni kerber, isprsila na svom stražarskom mestu.

Šta je čiča, šta si zapenio? Valjda ja znam ko je kad predao knjižicu i ko kad ima zakazano. Kako vas nije sramota, tu da ćutiš i da mi ne praviš gužvu, sad ću zvati obezbeđenje. A, kakvi smo ljudi, molim ti se bože…, reče sestra, ratnički premazana s bar pet slojeva šminke, i pogleda bundžiju sa visine, a zatim, kao čudeći se što uopšte na svakakve gluposti troši svoju uobičajenu dnevnu zalihu reči pripremljenu za opštenje s pacijentima, popravi mantil, pokroviteljskim pogledom pomilova svoje prilično izdašne grudi (bilo bi dobro da nam sad ne odvuku pažnju), udobnije smesti u gornji džep nekoliko olovaka, dekorativno tu zadenutih, i zalupi vratima onoliko jako koliko već medicinske sestre umeju, jer je to prvo, a često i jedino, što nauče u svojim školama medicinske osionosti.

Kakav je ovo bezobrazluk, oca im pokvarenog, nastavi srdžbenik da bogoradi po rodoslovu svojih neprijatelja, a donja usna mu se trznu nekoliko puta, i gusenica obrve, kao nekim federom povezana s ostalim pokretima lica, otide mu visoko ka čelu, pa tu stade da se nadima i lepezasto širi.

Potraži opet saučesnike u polupraznoj čekaonici, ali, devojka koja je mirno stajala oslonjena o zid nastavi da gladi ekran mobilnog telefona onim širokim potezima kojim i inače teatralno lepi svetlosni snop za negovane jagodice svojih prstiju. Bakica, do tad gotovo neprimetna, raskrili tešku torbu koju je, kao u strahu da bi mogla biti plen nekog napasnika, čvrsto držala na kolenima, i poče da bavrlja po njoj. Probijali su se, u kroz te  trenutke tajaca, šumovi na osnovu kojih bi se moglo pretpostaviti da torba krije mnogo potencijalnih čuda (šuškao je celofan, zveckalo staklo nekih tegli, u jednom momentu je, čak, zaroptao i čičak novčanika…) Zatim joj se lice u hipu razvedri kad spasonosno ugleda crvenu tvrdu bombonu (jagoda, višnja?) potpuno prilepljenu za glatki papir i tad, s olakšanjem što je sebi pronašla zanimaciju, poče taj spasonosni plen pedantno i uporno odlepljivati od umazane ambalaže, trudeći se da što manje obraća pažnju na okolni svet.

A on se, svakako, pretvarao opet u buku i beštimanje. Četereset godina plaćam zdravstveno, krvi im jebem, kod lekara idem samo kad moram, sam se lečim gimnastikom i čajevima, serem im se Hipokratu u bradu, a, evo, i kad odem, vidi šta se dešava?I mi hoćemo da budemo uređena država, mi? Jebo nas pas šugavi! Iznenađujuće hitro se opet stvori kraj vrata, zašaketa po njima dva-tri puta, ali se videlo da ta žustrina jenjava i da se kao malo i pokajao, a, možda i uplašio posledica tog nasilništva. Naravno, s druge strane reakcija je izostala. Prisopti uvo na mesto gde je maločas nasrtao i ozlojeđeno jeknu: Pa da, sad će da srču kafu. I za ovo sam ja gaće krvario, za ovaj javašluk, za ovaj, zastade, kao premećući izraze po glavi, za ovaj fašizam, jebo im Hitler sve najrođenije, i sve, i staro i mlado! Crnomanjasti momak, koji je do tad skrušeno sedeo i, verovatno, pripremao rečenicu kojom će se doktoru požaliti na svoj prilično delikatan problem, izvi vrat i dobaci: „Ciganjska posla, kume!“, a zatim se, očigledno iznenađen uspelošću svoje dosetke, nakezi, otkrivajući reljefni nered požutelih zuba.

Čiča je, za to vreme, došao do daha, ali je boja njegovog lica ostala skerletna, a vene na vratu samo što mu nisu prsnule: Sad ću da odem do direktora, i tu bubašvabu znam od ovoličko, neodređeno šakama obuhvati zamišljeni zamotuljak, neće to tako da završi… Krenu ka mutnoj dubini hodnika (neonke su žmirkale i razroko treptale), pa se vrati i svom snagom šutnu metalnu kantu koja mu se, moglo bi se reči i namerno, našla na putu. Kanta odlete, a iz nje ispadoše zgužvani papiri i neka potamnela guka vate. Utom, besni čovek posrnu malo, pa se, s nevericom u očima (gusenica obrve naglo se skljoka i potpuno mu prekri kapak) pribra, uspravi  i… oho, ajoj – stropošta na pod. Ču se tup udarac, kao da je na pod bačena vreća puna blata i mulja, on trznu još dva-tri puta rukom (ko bi to još sad brojao?), prst mu se zgrči i jasno se čulo kako mu se grlo zapuši nekom krvavom smolom, a kroz dušnik mu zabaulja dug i jeziv ropac. Devojka vrisnu, u jednom momentu se, čak, učini da će kameru telefona okrenuti ka smrtniku, ali, srećom, odustade od toga. Možda je ošinu savest, a možda se i doseti da joj je baterija pri kraju. Garavi svedok zalupa otvorenim dlanom po staklenom šalteru iza kojeg, naravno, nikoga ne beše. Alo, umre vam ovaj, aloo, sestro!  S druge strane hodnika dotrčaše neki momci u crvenim jaknama, jedan se i, kao, polusagnu do čoveka, otkopča mu košulju, nešto se tu i zapetlja, opipa mu snop vratnih žila, pa ravnodušno odmahnu glavom i slegnu ramenima: Kad pre, jeste brz, svaka mu čast. Devojka, čak vidno i drhteći (to će još iste večeri, prepričavajući uz martini događaj drugaricama, naravno, prećutati), upita jednog tehničara: A što ga ne roknete onim defibrato…onim na struju, a? On je odmeri, što bi i da nije toliko ljubopitljiva svakako učinio, pa joj kiselo dobaci: Samo smo tebe čekali, inače se ne bi setili. Zatim, izgleda postidevši se svog tona, pomirljivije dodade, u kvaru je, lutko, crk`o mu kondenzator.

Sestra, konačno, promoli nos, te podviknuvši ljudima da se sklone, i sama čučnu da se uveri u ono što već svima, pa i vrapcima popadavšim na grane susednog drveća (uočimo ih brzo, ljudske smrti ih se ne tiču i brzo će odlepršati dalje) beše jasno. Baka, koja je, bez ikakvih naglih kretnji, sve to pratila iz prikrajka, najzad izađe na kraj sa ušećerenim papirom, odmacura bombonu koja je već izgubila svoju formu i tužno se utufakijala, stavi je, polako, u usta i mirno, sisajuči prvi slatki sok, promumla: A lepo vam je čovek rekao da je on na redu!

Autor Predrag Ž. Vajagić

Izvor: Marginalac

Ispit iz političke korektnosti

Sve mi se pomešalo. Kad sam se preslišavala, pobrkala sam sankcionisanje za pogrdno nazivanje Afro-Amerikanaca u Americi sa kaznama za dodavanje nepristojnih atributa političarima u Engleskoj. A to su lekcije 43 G i 87 X, dakle nema blage veze. Najgore je sa domaćim zabranjenim pesmama i melodijama. Sad više ne znam da li je „Hop-cup, poskočiću“ u istom rangu kao „Kukavica“ ili je u rangu sa „Zovi, samo zovi“ i sa „Malim mravom“. Zaboravila sam i kako ide melodija za „Hej Sloveni“ i sa koliko se šamara kažnjava na licu mesta, a ne mogu da se setim ni da li se za to prijavljuje opštinskom ili republičkom MUP-u. Nisam mogla da se setim ničega što bi mi palo na pamet. Iako se to uči još u osnovnoj školi i sto puta se ponavlja i u obrazovno-vaspitnim ustanovama srednjeg nivoa, nikako nisam mogla da se setim koje godine su Sonja Biserko i Nataša Kandić dobile Nobelovu nagradu za mir.
S tom konfuzijom u glavi sam izašla iz kuće. Sad ne samo da imam smeđu traku nego još ni ništa ne znam.
Oduvek sam se pitala kakav je osećaj kad se pojaviš sa smeđom trakom na faksu (u školi mi se dešavalo par puta). Nije tako strašno. Jes da svi bulje u tebe, ali nisu mnogo neprijatni. Ljudi uglavnom postavljaju dobronamerna pitanja. Marija na primer:
– Šta je bilo? Prdnula si u liftu?
– Ma jok. Ćale uhvaćen u prljavim gaćama.
– Koji digri? – Marija se malo tu mač loži na engleski.
– Treći.
– To je najgore kad ti dedi smesti. Jesam ti pričala kad sam ja u skulu nosila crvenu traku bikoz ov maj keva?
– Kako to može?
– Ma može. Pazi foru. Nas dve smo čejndžovale krilca na ulošcima pa je posle u laboratorijskom nalazu ispalo kao da su ulošci moji. Teribl! Dečaci su me ubili od zajebavanja. Kad obtejnuješ crvenu traku pretvaraju se u monstrs.
– Ma znam, ali dve nedelje nije tako strašno. Ja sam jednom dobila na mesec dana, i to u sezoni parenja galebova!
– Ou šit!!
To je bilo stvarno jezivo. Ali odlučila sam da se toga ne prisećam pred ispit pa joj nisam ispričala do kraja kako je to izgledalo. Ponela sam i Robertovu tabelu. Štos sa rendom kombinovanjem delova rečenice u pismenom delu ispita još nikad nije omanuo, bez obzira što i profani znaju za njega, ne mogu takve rečenice da razlikuju od onih pravih.
Od ove godine je zabranjeno raditi pismeni na mobilnom, tako da svako dobije svoju tastaturu i ekran koji su povezani s lokalnom mrežom. U ćošku za svako pitanje izađe odmah koliko imaš vremena da napišeš odgovor. Profa kruži po mreži i u svakom momentu može da vidi šta ti pišeš. A ja znam da profesor Milošević uvek najviše gleda šta ja pišem i stalno mi ulazi na čet. Kod njega smo imali i kapitalizam u prvom semestru. To je kao neka njegova fora. Kad se najviše udubiš, on ubaci: „Leposava, jel bi mi popušila patku?“ Ne sme da napiše onu sablažnjivu jer se odmah uključi elektronska uzbuna.
Sad kad smo ulazili u ispitivačnicu, jasno sam videla da je snimio moju smeđu traku. Najbolja fora je što je još jedna riba s gurpe imala istu takvu. Pošto po zakonu nas dve ne smemo da razgovaramo, otišla je Marija da je pita zašto. Upiškila se u krevet, sirotica. I mi hoćemo u Evropu a još pišamo u krevet?! Ona je za mene već znala. Efekat traka je stvarno veličanstven. Sve se sazna dok kažeš keks. Svaka čast onom ko ih je izmislio.
Zauzeli smo niski start tačno dva minuta pre osam sati. Ja sam stigla prva u svojoj grupi i sela za treći sto zdesna. Iskopirala sam na TTG ceo pismeni i tako sve sejvovala.
Prvo pitanje laća.
1. Koje godine su VIS Idoli osuđeni u Hagu za izazivanje rasne i verske netrpeljivosti albumom „Odbrana i poslednji dani“? – 10 sekundi, 10 bodova.
To sam znala jer je moj deda išao u školu sa tetkom Vlade Divca. Drugo pitanje isto boza:
2. Koje godine je u Srbiji na vlast došao Savez nevladinih organizacija i osnovao prvu srpsku Nevladu? – 15 sekundi, 10 bodova.
Inače, Maki mi je provalio foru kako da uđem nekom na čet za vreme pismenog. Sistem ima užasno jaku zaštitu protiv toga, ali studentarija sve provali. Ipak, rekao mi je da nije potpuno bezbedno jer bi u isti prozor mogao da uleti i profa, tako da moram da se pazim. Za trik je znala i Marija koja mi je upala s pitanjem: „Ko je predvodio studentske demonstracije 1023-24?“ Mislila sam da je Marko Milošević, ali nisam bila sigurna. To sam joj i rekla. Posle se ispostavilo da je Marko Milošević sin Slobodana Miloševića, tj. deda našeg profesora. Totalno sam sve pobrkala. Marija je posle htela da me stavi u kenon.
3. Napišite svojim rečima šta mislite o nacionalizmu – 15 minuta, maksimum 50 poena.
Mrzim ovakva pitanja, ali srećom tu su Robertove tabele. Sastavila sam 7 rečenica, serbizirala ih i iskopirala. Evo jedne primera radi:
Eskalacija idejno tuđih tendencija postavlja pitanje revizije strukture izbora finansiranja i zaoštravanja borbe na energičnom suzbijanju nosilaca nacionalističkih težnji u funkciji iskorištavanja postojećih kapaciteta.
Tu mi je profa uleteo u ekran: „Leposava, čime si zaslužila traku? Mogu li da pogađam?“
„Možete, profesore, ali moram da pišem“.
„Ne brini se ti za pisanje. Znaš da ionako ne možeš da položiš sa smeđom trakom.“
„Imam teoretske šanse“. Mislila sam se da li da mu kažem da znam, ali da svejedno moram da pišem ili ovo što sam mu rekla. Ovako sam mu dala do znanja da se trudim. Stari perverznjak je reagovao očekivano: „Onda znaš i šta još treba da uradiš da bi položila…“
„Znam“. Cure su mi rekle da nijedna koju je ošmekovao Milošević nije uspela da mu izmakne. On odvoji desetak riba u generaciji. Pošto sam znala neke koje su kroz to prošle, unapred sam bila sigurna da ću biti na spisku. Njegov sam tip. Najgluplje je što mi neke cure na tome zavide.
„Profesore!“, pozvala sam sad ja njega. „Reci, srce!“
„A jel vi znate da je to zabranjeno dok sam pod trakom? :-)„, razume se da on to zna, ali pitala sam ga čisto da vidim šta će odgovoriti. „XE XE“, bio je kratak i jasan odgovor. A kao da ucenjivanje i privođenje studentkinja nije zabranjeno? Baš se pitam hoće li neko jednom ovog majmuna prijaviti Stalnoj komisiji žena ili barem Nadležnom Ministarstvu u Nevladi Srbije.
Na četvrto pitanje nisam znala odgovor:
4. Ispričajte jedan politički nekorektan vic o Ravnopravnim indoevropskim građanima jugoistočno-azijskog porekla za koji se izriče kazna četvrtog stepena. – 3 minuta, 15 bodova.
To sam poglavlje preskočila jer mi je bilo dosadno. Skoro celo je u vicevima s kraja XX veka. Stvarno ne kapiram kako su ljudi tome mogli da se smeju. Sva sreća da su vicevi ušli pod zabranu još pre nego što sam se rodila. Inače bih u društvu umirala od dosade, a možda bih i poludela ili izvršila i samoubistvo kao i mnogi koji su živeli u to vreme.
Peto pitanje je bilo totalno neočekivano. U momentu kad sam ga pročitala, a očigledno je da sam ga baš ja pročitala prva, sve je pošlo nekim svojim suludim tokovima. Pisalo je ovako:
5. Ko prvi od studenata dođe do ovog pitanja, biće istog momenta katapultiran iz svoje stolice i deportovan na Zadružno sejanje kukuruza u Veliku Planu! Srećno!

Leposava futuristički roman o Srbiji u kojoj vlada Nevlada Srbije

Autor: Pavle Ćosić, Leposava blog