Epidemija „patriotskih vozova“ se širi Evroazijom

Siguran dolazak Vacićevog voza u Prištinu, pokazao je uspešan način za obnovu nacionalnih granica na ovim prostorima, pa su sve države regiona zahvaćene tim trendom.

Kako javlja doušnik Zicera, koji je drugi pomoćnik konduktera na relaciji Ruma-Kukujevci-Šid i najbolji drug Mileta s lajkovačke pruge – šine u regionu bukvalno su se usijale.

U izveštaju koji je jutros poslao našoj redakciji, pod oznakom „strogo nepoverljivo“, naš izvor piše da su Vacićev recept prvi počeli da primenjuju Hrvati.

Naime, oni su svoj voz, oslikan nasmejanim licima „blaženog“ Alojzija Stepinca i fra Filipovića Majstorovića, u ranim jutarnjim satima uputili ka „Srijemu“.

U mestu „Mala Bosna“, nadomak Sremske Mitrovice, hrvatski voz direktno se sudario sa mađarskom kompozicijom, koja je do tada neviđenom brzinom prohujala bačkim prugama u svom silovitom prodoru ka Zemunu, staroj granici Austrougarske.

Tu pometnju vešto su iskoristili Slovenci, koji su voz sa znakom evra, podvučenog žutim, u ranim jutarnjim časovima poslali ka Zagrebu.

Ovaj kukavički potez Slovenaca, za dom spremno su dočekali čuveni „bed blu bojsi“, koji su se ritualno bacili pod voz, zaustavivši ga tako nadomak Zagreba – nepokorenog grada.

Ništa manje uzbudljivo nije bilo ni u Sarajevu. Kako saznajemo, Bošnjaci su pripremili svoj voz, ali su se potukli na samoj stanici, jer nisu mogli da se dogovore da li će vagone oslikati ljiljanima ili polumesecom, zbog čega njihov voz nije ni krenuo ka Novom Pazaru.

Crnogorci su planirali da naprave svoj voz, ali ih je mrzelo da počnu da rade. Osim toga, nisu mogli da se dogovore gde bi se voz zaputio. Nakon sastanka tri stručne komisije razišli su se bez postignutog dogovora.

Očekivano, i Albanci su poslali svoj voz, kako bi poništili efekte Vacićevog voza, ali ga je Unmik zaustavio na prelasku iz Albanije na Kosovo, jer su u njemu pronašli pošiljke heroina i hašiša.

Rumuni su takođe napravili svoj voz, oslikan namrštenim likom Vlada Cepeša Drakule, i uputili ga ka Vršcu, međutim, njihov voz je nestao netragom negde na Karpatima.

Bugari su voz poslali ka Skoplju, ali se on pokvario trideset kilometara pre makedonske granice, a očajni mašinovođa je izvršio samoubistvo, kao svoj poslednji patriotski čin.

I Turci su svoj voz sa Erdoganovim likom poslali u Siriju. Na Asadovo iznenađenje, turski voz uspešno je stigao u Damask.

Grci su napravili voz, ali nisu znali kako da ga prebace preko Bosfora, pa on još uvek stoji na atinskoj železničkoj stanici.

Rusi su spremili svoj voz za Kijev, usled čega su Ukrajinci otpočeli sa skidanjem šina na desnom sektoru ukrajinskih pruga.

I dok Miša Vacić pijan peva četničke pesme u prištinskom zatvoru, manija nacionalnih vozova koju je pokrenuo, nezaustavljivo se širi Evroazijom.

Nemac počeo da slavi slavu, pa dobio otkaz!

Andreas Keler iz Donje Saksonije je Nemac koji se oženio Srpkinjom.  Iz braka sa Srpkinjom i prethodnog braka sa Turkinjom, Andreas ima šestoro dece. Andreas je bio zaposlen u merecedesovoj autoindustriji na održavanju računara. – navodi se u uvodnom delu članka renomiranog nemačkog časopisa  ZigDojčeVeleCajtunga.

Posle venčanja u pravoslavnoj crkvi, Andreas je po primeru čuvenog holivudskog glumca Toma Henksa, prešao u Pravoslavlje. No za razliku od Henksa, Andreas se nije zaustavio samo na pukom odlasku na liturgije i redovnom pričešćivanju, već je rešio da usvoji sve običaje pravoslavnih Srba.

Andreas se pokazao ne samo uspešan u svom poslu i porodici, već  se ostvario i na mnogim drugim poljima. Tako je ovaj Nemac  u Donjoj Saksoniji poznat i kao slikar hiperrealista, zatim kao predsednik NVO za inkluziju Turaka i Srba u nemačko društvo a pored ostalih delatnosti veliki hobi mu je predstavljalo bavljenje preradom meda.

Posle izvesnog vremena Andreas je rešio da i sam postane pčelar i da umesto prerade meda počne proizvodnju sopstvenog meda i propolisa. Za tu priliku Andreas je uzeo da slavi Svetog Prokopija slavu sprskih pčelara, kao svoju krsnu slavu.

„Te godine još nisam nabavio košnice za pčele a već je došla slava Sv. Prokopije, koja pada 21. Jula. Žena je ispekla prase, i spremila kolače i mi smo po srpskom običaju pozvali goste da proslavimo slavu. Od firme sam bez problema dobio slobodan dan jer sam im prethodno najavio da mi je taj dan verski praznik. Zaista mi niko nije pravio problem na poslu što sam prešao u pravoslavlje i počeo sa slavim srpsku slavu.“, rekao je Andreas za ZigDojčeVeleCajtung.

„U goste nam je došlo oko 30 ljudi, a u popodnevnim satima je stigao i pop(to je pravoslavni sveštenik). Zanimljivo je kod Srba to što se  njihovi sveštenici na slavama takmiče sa narodom ko će više popiti alkohola. Tako sam i ja spontano upao u to takmičenje“, prepričavao je Andreas dešavanja tog kobnog dana.

„Negde predveče, tog dana slave, pop je upitao kako sam došao na ideju da slavim baš Sv. Prokopija. Objasnio sam da je to slava pčelara i da ja nameravam da postanem pčelar. Na to je pop rekao da nije dobro da slavim slavu pčelara ako nemam pčele. Tada sam rekao popu da ja želim da sve učinim po srpskim narodnim običajima pa bi bilo dobro da me posavetuje kako da krenem sa pčelarstvom.  Na to je sveštenik rekao da ako hoću po srpskim običajima da se bavim pčelarstvom potrebno je jednu košnicu da kupim, jednu da dobijem od prijatelja i jednu da ukradem. Jer, kako je objasnio sveštenik, to je tako blagosloveno od Boga.“,  rekao je Andreas.

hqdefault
Kad pop objasni

„Odmah smo seli u kola i otišli da kupimo prvu košnicu. Drugu košnicu niko nije hteo da nam pokloni, pa sam trampio svoj moped za tu košnicu, a „darodavac“ je na košnici napisao posvetu da izgleda kao da je poklonjena. Problem je nastupio kada smo trebali da ukrademo košnicu. Pitao sam popa da li to baš tako mora, a pop i moji srpski prijatelji su svi u glas rekli da to tako mora, inače ništa od posla. Uvukli smo se na imanje jednog mog poznanika koji je držao pčele, od koga sam kupovao med za preradu i ukrali smo košnicu. Pomislio sam: Pa dobro, ja ću sutra otići kod poznanika i objasniću mu stvar i platiti tu košnicu, takav je običaj, moramo ga ispoštovati“. Srbi su to tako vešto odradili sve zajedno sa popom da sam pomislio tog momenta kako bi svi oni bili veoma dobri mafijaši. Uz glasan smeh i sa flašama alkohola u kolima vraćali smo se mojoj kući kada nas je zaustavila policijska patrola. Tu su nas policajci skrenuli sa puta i pošto niko nije bio trezan nisu nam dozvolili da nastavimo put. Zatim je stiglo obaveštenje policajcima da se desila krađa u blizini i da je ukradena jedna košnica sa pčelama. Pošto smo se dugo zadržali pored puta neke pčele su počele izlaziti iz košnica i policajci su provalili da smo mi zapravo ti lopovi.“, nastavio je Andreas svoju tužnu priču.

„Pogađate, sledeći dan sam osvanuo u lokalnim novinama kao najgori kriminalac, a ubrzo je usledio i otkaz u firmi. Posle sudskih peripetija i blamaže u medijima, povukao sam se i sad živim na obližnjoj reci blizu šume. Moj život je miran i tih. Žena je ostala u kući sa decom. Ja se sada bavim pčelarstvom. Hvala Bogu pčele su zdrave a med je toliko dobar da imam porudžbine i iz Engleske. Sve u svemu vrlo sam zahvalan Bogu i Srbima što se to sve izdešavalo, jer da nije bilo tako, nikad ne bih spoznao šta znači mir i tišina, života u prirodi.“, zaključio je Andreas.

Život u prirodi
Život u prirodi