PODELI
Kraljević Marko

Zatresla se Miroč planina, zapištala gora i zverinje, a vila Ravijojla sa oblaka sletela do pećine u kojoj je Marko snevao.

– Budi se Marko! – pištala je i vila, drmusajući junaka. – Budi se, kuka i planina i gora i zverinje i ja zbog nevolja koje su skolile Srbiju! Budi se, jer Srbije neće biti ako se ne probudiš!

– Aaaah! – jeknu Marko čuvši u snu tu groznu izjavu koja ga je momentalno rasanila. – Kako može biti da Srbije neće biti, posestrimo? – zapita je zaprepašćeno.

– Sve što bih ti rekla, ne bi mi poverovao – zajeca vila. – Nego sedlaj Šarca, paši dimiskiju, uzmi šestoper pozlaćen i pazi dobro da na Šarcu budu zimska kopita bar na dve zadnje pogonske noge, da preko samurovine obučeš fluorescentni prsluk i nipošto ne pij vino, jer su u Srbiji sad drugi, evropski adeti, mogli bi da te isključe iz saobraćaja, oduzmu Šarca, upišu kaznene poene i da nikada ne stigneš tamo kud si naumio – savetovala je vila Marka. – Idi u prestonicu, kod cara koji sad vlada Srbijom, popričaj sa njim, spasavaj Srbiju, ako za Boga znaš – zajeca Ravijojla roneći biserne suze. – Znaj samo da je Srbija izgubila Kosovo, da se novo Kosovo zove Vojvodina i da će ih biti još, a zovu se regioni.

– Hoću posestrimo, evo odmah – zabrinu se i Marko. – Nikada te nisam video tako tužnu, mora da je stvarno golema nevolja spopala Srbiju. „Na ono Kosovo sam stigao kasno, možda spasem ono što je ostalo“, razmišljao je.

– Ako je neko sposoban da spase Srbiju, to si ti – reče mu posestrima plačući. – Odmah kreni, ne časi ni časa, evo ti zimskih kopita i fluorescentnog prsluka, opremi se i pohitaj!

Marko potkova Šarca, navuče fluorescentni prsluk, opasa dimiskiju, uze u desnicu šestoper pozlaćen, a u levicu dizgine i krenu galopom. Kroz glavu mu senu sećanje na san kada je pomislio da je po treći put među Srbima[1] i olakšanje što je to bio samo san, ali je slutio da su nevolje koje su snašle Srbiju gore od svake noćne more. Junačan kakav je bio, hitao je da podeli megdan sa njima. Sjao se prsluk na njemu kano mesec kroz jelove grane, a mrki brci tresli od galopa i vetra kao skupštinska opozicija pred zamenicom predsednice Skupštine. Drumovi kojima je jahao bili su prepuni ljudi koji su ležali po njima i koji ga nisu prepoznavali jer su bili obnevideli od gladi. Pored te masovne pojave, Marka je zaprepastila činjenica da su drumovi bili u gorem stanju nego kada ih je on orao. „Možda nije sve tako strašno, čim je neko izorao ove drumove bolje nego ja. A očigledno nema Turaka koji bi izgazili oranje“, tešio je sebe Marko dok je na Šarcu jurio ka prestonici.

Do dvorca vladara u Srbiji ga je vodila neka nevidljiva ruka, a posle izvesnog vremena prestao je sa pokušajima da razume komentare stanovnika prestonice koje je sretao. Zvučali su kao da su izrečeni na srpskom jeziku, ali su njemu ipak bili nerazumljivi.„Baš je ovaj lik kuul“, „ma skroz je okej“, „da li je strejt ili gej“ slušao je Marko od prolaznika čudeći se. Nedoumici su mu doprinosili natpisi na stranom pismu kojih je bilo svuda gde mu je pogled pao, pismu koje mu je bilo potpuno nepoznato i kojim nisu bile pisane srpske knjige starostavne. „Da li je ovo srpski jezik, kakvo je ovo novo srpsko pismo i da li je ovo Srbija?“ pitao se Marko dok je vezivao Šarca ispred vladarskoga dvora.

Njegovu pojavu su već pre nekog vremena snimile odgovarajuće službe, kao i kamere na zgradi, tako da njegov dolazak nije bio iznenađujući. Štaviše, bio je dobrodošao, jer su carski savetnici, domaći i strani, zajedno sa vladarom u Srbiji pre toga održali sastanak.

– Javila nam je CIJA preko njene kancelarije u BIJI da se u Beogradu pojavio Kraljević Marko i da se uputio ovamo – započeo je sastanak savetnik za bezbednost.

– Ja ne želim da imam bilo šta sa tim srpskim nacionalistom. To bi mi pokvarilo imidž u Evropi i što je najgore i u Americi, odnosno celom demokratskom svetu – zavapio je vladar. – Pomislite samo koliko bi mi rejting pao!

– Ma kad je reč o rejtingu, ovo je velika šansa – uzeo je reč savetnik za medije i propagandu. – Zamisli samo koliko bi dobio kada Javni servis tvoj, a pre svega naš telal objavi da si primio Kraljevića Marka na njegovu molbu, naglašavam molbu, a ne zahtev i da ti je on dao podršku za tvoju, a pre svega našu politiku. Srpski nacionalisti bi izgubili poslednje uporište, neki bi čak posle toga prišli nama, a to bi bila i vest za svetske medije. To bi bila vest koja bi premašila po gledanosti i onu kad je onaj hećim uhapšen i sproveden u Hag, pa mu se tamo sudi. Rejting bi ti skočio i ovde i u demokratskom inostranstvu. Sve ćemo izmontirati i složiti. Biće to udarna svetska vest!

– Zbog rejtinga ću sve da učinim – pristade odmah vladar. – Ali, koliko se sećam, on je mnogo prek i život bi mogao da mi bude ugrožen, dosta mi je što sam onu vakcinu primio. Jooooj kako me boli rukaaaa – zaplaka roneći suze čudne, žućkaste boje.

– Ma ne brini se, uopšte nećete biti u direktnom kontaktu. Napravićemo video-konferenciju. Gledaćete se putem ekrana. Šta te bude pitao, ja ću ti reći kako da odgovoriš. Uostalom sve će biti dobro pripremljeno, kao pred svaki tvoj nastup – umirivao je vladara savetnik. – Pretpostavljam zašto je došao. Nauči ovo napamet, a kao što ti rekoh ostalo ću ti suflirati.

– Okej – na čistom demokratskom, bezalternativnom srpskom jeziku složi se vladar.

Čim je vezao Šarca i zakucao na dvorske dveri, Marku su poželeli dobrodošlicu. Dimiskiju i šestoper je ostavio na portirnici. Rekoše mu da je to uslov da vidi cara, pošto je carev život bio ugrožen nekim koji je uneo bombe u dvore, kao i nekim koji je pričao da ima bombu za cara, a posle je pisao neka čudna pisma.[2] Uvedoše ga u lepo opremljen kabinet, ponudiše pićem, što Marko jedva odbi, setivši se šta mu je rekla posestrima Ravijojla. Seo je u fotelju, čekajući cara. Tamno sokoćalo četvrtastog oblika koje je bilo u centu prostorije mu je privuklo pažnju. Iznenada se osvetlilo, a sa ekrana ga je gledao čovek koji nije imao krunu na glavi, ali je Marko nekako znao da mu se obraća vladar u Srbiji:

– Dobro mi došao, junače! – Čuo je pozdrav. Marka koji se nagledao svakojakih čuda putujući kroz Srbiju, a pogotovo u prestonici, ipak je zaprepastila ova mađija. Vidi čoveka, a čoveka nema, čuje glas, a čoveka opet nema, car je, a krunu nema, umesto čoveka govori mu strana stvar.

– Bolje te našao! – Odgovori sokoćalu Marko i odmah upita: – A gde si ti care?

– Ja sam hitno morao da otputujem u Rumuniju, ovaj Vlašku – seti se car naziva države koji će Marku biti razumljiv, dok je posmatrao Markov lik na ekranu monitora, iz podzemnog bunkera u dvorcu. – Evo možemo i ovako da se vidimo i pričamo. Nego kojim dobrom junače?

– Nije dobro, nego nevolja! – Uzviknu Marko. – Rekla mi je posestrima da smo izgubili Kosovo! Kako se to desilo?

– Bombardovali su ih! Ali je gubitak samo privremen. Mi se i dalje borimo za njega demokratskim, pravnim i diplomatskim sredstvima – objašnjavao je vladar Marku.

– Ma koga su i ko je bombardovao? – Pitao je Marko zbunjeno, osećajući da je taj nepoznat izraz „bombardovanje“ u nekakvoj vezi sa puškama koje su ga i naterale da se povuče u pećinu pod Miroč planinom, jer je tako svaka rđa mogla da pobedi i najvećeg junaka.

– Pa NATO je bombardovao te Srbe i Srbiju i Kosovo – objašnjavao je car patriotski. – Ali mi sad imamo dobre odnose i ja radim na tome da im se pridružimo.

– Znači NATO to su Turci? – Upita Marko da bi razjasnio nedoumicu.

– Pa ima i Turaka i Italijana i … – Poče da nabraja car, ali ga Marko prekide.

– I Turci i Latini stare varalice su napali sirotinju raju?! A šta ti hoćeš, da Srbija sad bude sa tim zulumćarima?! – Dreknu Marko u ekran.

– Ma mene je narod po sultanovoj želji i na njegovu radost izabrao i ja imam mandat tog naroda, ja ću u njegovo ime da odlučim. To ti se Marko zove demokratija – objašnjavao je car visoku politiku.

– A to su ta demokratska sredstva kojima se boriš za Kosovo! – ceptao je Marko. – A koja su diplomatska i pravna?

– Diplomatska sredstva su kad smo mi povukli naše ambasadore iz tih zemalja da im pokažemo da smo ozbiljni, pa smo te ambasadore brzo vratili, da se oni ozbiljno ne naljute na nas. A imamo i plan od šest tačaka.

– Aha, plan od šest tačaka – ponada se Marko, misleći da to ima neke veze sa šestoperom.

– Da, da to je veliki uspeh naše diplomatije. I to su moji saveznici i strateški partneri smislili, a ja sproveo. Tako smo obezbedili granicu protiv Kosova da ni ptica ne može da preleti, a kamoli neki Srbin. Mi naše ne damo! A dobio sam, ovaj dobili smo, Srbija je dobila i Beli šengen – ispravi se brzo car, pošto ga je savetnik upozorio

– Ma kakav crni Beli šengen! Šta je to? – pitao je zbunjen Marko.

– To je ferman od velikog, najvećeg sultana koji nam je doneo njegov vezir da možemo da putujemo po Evropi, osim Srba sa Kosova, što dokazuje koliko sam bio u pravu kada sam obezbedio granicu od njih – razjašnjavao je srpske diplomatske uspehe Marku car.

– A pravna sredstva, šta je to? – hteo je Marko potpuno objašnjenje.

– Ja sam tražio da sud dâ mišljenje da li ja pravedno što im je Kosovo oteto – odgovori car, slušajući savetnika.

– A taj sud da li sudi ni po babu ni po stričevima ili je po onoj narodnoj kadija te tuži, kadija ti sudi? – tražio je suvišna objašnjenja Marko, umesto da se zadovolji prvobitnom informacijom.

– Ma kakva tužba, daleko bilo! – Uplaši se car. – To su naši strateški partneri, mi tražimo samo mišljenje. Taman posla da ih tužimo i uvredimo, pa da nam blokiraju sultanski drum koji nema alternativu! Uostalom obezbedili smo se, u sudu su kadije koje o tome vode računa!

– Znači sude nam kadije, a Srbi su jadije! – besno viknu Marko. – Šta bi bilo od Srbije da sam ja tražio mišljenje od Muse Kesedžije i Crnog Arapina?! Znaš li to?! Odgovori! – urlao je Marko.

– Ma ovo su sada druga vremena, boj ne bije srce u junaka, najbolje je kada si manji od zrna maka – pokušao je car da smiri Marka gađajući ga ovim stihom u lirsku žicu. – Imamo mi tu još nekih uspeha na pravnom i diplomatskom polju.

– A koji su to? – hteo je da sazna Marko, iako mu je od onog što je čuo zujalo i u ušima i glavi.

– Nas su Hrvati, ovaj Latini tužili što su proterali Srbe iz njihovog carstva – počeo je da obrazlaže car.

– I ti si njih tužio? – upita nestrpljivo Marko, nadajući se da je car potegao za omiljenom srpskom zabavom.

– Ma Marko opet ne razumeš ova vremena. Ja sam im se izvinio i predložio da povuku tužbu inače…

– Inače ćeš šta? Rekao sam ti da su Latini stare varalice. I oni i Turci samo jedan jezik razumeju!

– Inače ću opet da im se izvinim. Izvinjavaću se dok god nam ne oproste sve što su nam učinili – izreče najstrašniju moguću pretnju car. – Da bi uvideli koliko je moje izvinjenje iskreno, pozvao sam papu da nas poseti. Ima tu još …

– Šta bre još! Zar i ovo nije prekoviše! – sastavi Marko veđe, sevajući očima.

– Upravo je izabran novi car Latina i ja ne bih išao da ga pozdravim ukoliko dođe i novi car Kosova. Tako se brani dostojanstvo Srbije! Ali, ako mi veliki, najveći sultan naredi, kao što je to i pre jedan veliki, najveći sultan učinio preko njegove hanume, otići ću odmah sa celom mojom svitom. To je real politika!

– A taj car Kosova i novi car Latina su prijatelji? – htede Marko opet da razjasni zbrku.

– I bivši latinski car, a i ovaj novi su veliki prijatelji sa carem Kosova, kao i veliki, najveći sultan.

– Pa šta ti onda tražiš kod neprijatelja? Rekao si da su proterali Srbe, da su nas zbog toga tužili, da su prijatelji sa kosovskim carem koji je srpski neprijatelj, a on je takođe proterao Srbe! – penio je Marko pitajući se da li ono što čuje zaista čuje, ili mu se pričinjava.

– Na sultanskom drumu koji nema alternativu moramo da razvijamo dobre odnose sa svim susedima. Zato sam i rekao da ne bih išao ukoliko kosovski car dođe. To uvek zvuči rodoljubivo i carski. Ali, zato iza mojih reči stoje moja istinska dela. Ja razvijam dobrosusedske odnose i sa jednim i sa drugim carem, a najviše sa velikim, najvećim sultanom. Što je više suseda, to je više dobrih odnosa. Zbog toga ću da napravim mala carstva, to jest regione, pa će i regioni razvijati međususedske dobre odnose sa drugim carstvima i međusobno. I dobro znaj Marko, narod me ovde ceni po rečima, a veliki, najveći sultan i drugi carevi po delima. Zato me vole i ovde i tamo. Tako se dolazi na vlast u Srbiji i tako se ostaje na vlasti. Kada Srbi počnu da me cene po delima, a ne po rečima, njima će da svane, a meni da smrkne, ali ako nije do sada, teško da će ikada – davao je lekcije iz politike, marketinga i makijavelizma Marku vladalac.

– Velikaši proklete vam duše, na komade razdrobiste carstvo! – povika Marko.

– Ma kaki velikaši, ja sam gospodar, ja ću preko mojih izmećara u Skupštini, to ti je skup velikaša kojima je komandujem – nastavljao je da objašnjava car Marku, – ja ću da pozlatim Srebrenicu, tako što ću da velmožama naredim da oni priznaju da je Srbija kriva za sve, otkako je sveta i veka. I džamiju ću da sazidam u Beogradu, sa sve medresom, i nju ću da pozlatim. I od Vojvodine ću da napravim Kosovo i nju ću da pozlatim, i od Šumadije, i nju ću da pozlatim, i od Pomoravlja i njega ću da pozlatim, i od Sandžaka, njega ću posebno da pozlatim. Sve će to car svojim obećanjima pozlatiti narodu srpskom – velikodušno je i EUforično obećavao vladar, kao da su raspisani izbori.

– Ma jesi li ti Latin, Turčin ili Srbin? ! – urlao je Marko.

– Ja sam pre svega Evropljanin, to je moj izbor koji nema alternativu – odgovori car. – Kad nemaš alternativu, to je fleksibilan i netradicionalan pristup politici, ali na tradicionalan način – mudrovao je dalje vladalac.

– Ajde dođi ‘vamo da podelimo megdan, pa da vidim šta si i čemu si, da za tvoje upitam te zdravlje! – sunu Marko izazov u sokoćalo sa koje ga je gledao sagovornik.

– A, pa ne mogu, rekao sam ti da sam u Vlaškoj – izreče predizbornom istinoljubivošću car. – Osim toga ko će da Srbiju vodi sultanskim drumom koji nema alternativu ako ne ja. Mene je kako sam ti već rekao narod i što je mnogo važnije veliki, najveći sultan izabrao na demokratskim izborima i poverio mi poverenje. I da znaš od svih velikaša, kako mi govore savetnici, koji to govore i sirotinji raji, mene ta raja najviše voli. A za zdravlje što me pitaš, dobro je, iako sam primio vakcinu. Morao sam da vratim dug.

– E ako mi ne smeš na megdan, ja ću tebe ovako izmećaru turski i latinski! – Besno uzviknu Marko i udari u ekran koji puče na tri polovine.

***

– Sve je super ispalo, rejting ti garantovano ide gore – reče caru savetnik za medije. Potom ozarenog lica dodade. – Upravo mi je nešto fantastično palo na pamet. – Zatim uze telefonsku slušalicu u desnicu ruku. – Donesi mi odmah jedan fluorescentni prsluk – naredi odgovornom za vozni park. – I neka bude dobro napukao – dodade važnu napomenu.

Te večeri carev lični telal Javni servis je kao prvu vest u drugom žutniku objavio saopštenje iz dvora da je u dugom i prijateljskom razgovoru do koga je došlo na molbu Kraljevića Marka isti dao punu podršku vladaru. Takođe je obavestio sirotinju raju da je uvaženi i visoki gost potpisao pristupnicu kojom je postao carev podanik, kao i da je posetu iskoristio da se vakciniše protiv svinjskog gripa. Prilog je garniran fotografijom fluorescentnog prsluka koji je Marko ostavio kao poklon, što je ujedno bio i jedini, ali zato uverljivi dokaz ekskluzivne vesti. Takođe je navedeno da su oštećenja na prsluku koja su se videla na prvi pogled bila nepobitan dokaz kako uvaženom i visokom gostu nije stalo do vladarevih protivnika, odnosno da mu puca prsluk za njih.

Gledaoci su još obavešteni da je prsluk izložen u carevoj rezidenciji. Ulaz je besplatan. Upućen je poziv posetiocima da slede Markova jasna opredeljenja i postanu careve pristalice, potpišu deklaraciju kojom daju podršku deklaraciji o Srebrenici i vakcinišu se protiv svinjskog gripa. Javni servis je takođe javio da je Marko prilikom dolaska vezao Šarca za sva četiri stuba i time nedvosmisleno pokazao da podržava sadašnju spoljnu politiku. Pri kraju vesti konzumentima je stavljeno do znanja da zbog tehničkih smetnji snimak stubova i Šarca nije mogao da bude prikazan. Naime, usled nestašice novca, što je bila posledica masovnog odbijanja plaćanja danka, digitalna oprema koja je bila iznajmljena je morala da bude vraćena vlasniku. Zbog toga je okrivljena sirotinja raja. Telal je rekao da će milošću carevom radi održavanja održivog koraka sa Evropom i napuštanja primitivne tehnologije telalanja pomoću zurli i talambasa uslediti stopostotno povećanje nameta. Poslednjom rečenicom Javni servis je obavestio da je car prilikom određivanja nameta na vilajet vodio računa o socijalnom momentu, to jest o sirotinji raji i da on duboko saoseća zbog udara na standard koji će on (namet, a i car) prouzrokovati.

[1] Vidi „Kraljević Marko po treći put među Srbima“ – Vidovdan.

[2] Vidi „Prvo čudno pismo“, „Drugo čudno pismo“ i „Treće čudno pismo“ Vidovdan i www.ljubisaspasojevic.wordpress.com .

Autor: Ljubiša Spasojević, NSPM

19 KOMENTARI

Comments are closed.