Ispit iz političke korektnosti

Sve mi se pomešalo. Kad sam se preslišavala, pobrkala sam sankcionisanje za pogrdno nazivanje Afro-Amerikanaca u Americi sa kaznama za dodavanje nepristojnih atributa političarima u Engleskoj. A to su lekcije 43 G i 87 X, dakle nema blage veze. Najgore je sa domaćim zabranjenim pesmama i melodijama. Sad više ne znam da li je „Hop-cup, poskočiću“ u istom rangu kao „Kukavica“ ili je u rangu sa „Zovi, samo zovi“ i sa „Malim mravom“. Zaboravila sam i kako ide melodija za „Hej Sloveni“ i sa koliko se šamara kažnjava na licu mesta, a ne mogu da se setim ni da li se za to prijavljuje opštinskom ili republičkom MUP-u. Nisam mogla da se setim ničega što bi mi palo na pamet. Iako se to uči još u osnovnoj školi i sto puta se ponavlja i u obrazovno-vaspitnim ustanovama srednjeg nivoa, nikako nisam mogla da se setim koje godine su Sonja Biserko i Nataša Kandić dobile Nobelovu nagradu za mir.
S tom konfuzijom u glavi sam izašla iz kuće. Sad ne samo da imam smeđu traku nego još ni ništa ne znam.
Oduvek sam se pitala kakav je osećaj kad se pojaviš sa smeđom trakom na faksu (u školi mi se dešavalo par puta). Nije tako strašno. Jes da svi bulje u tebe, ali nisu mnogo neprijatni. Ljudi uglavnom postavljaju dobronamerna pitanja. Marija na primer:
– Šta je bilo? Prdnula si u liftu?
– Ma jok. Ćale uhvaćen u prljavim gaćama.
– Koji digri? – Marija se malo tu mač loži na engleski.
– Treći.
– To je najgore kad ti dedi smesti. Jesam ti pričala kad sam ja u skulu nosila crvenu traku bikoz ov maj keva?
– Kako to može?
– Ma može. Pazi foru. Nas dve smo čejndžovale krilca na ulošcima pa je posle u laboratorijskom nalazu ispalo kao da su ulošci moji. Teribl! Dečaci su me ubili od zajebavanja. Kad obtejnuješ crvenu traku pretvaraju se u monstrs.
– Ma znam, ali dve nedelje nije tako strašno. Ja sam jednom dobila na mesec dana, i to u sezoni parenja galebova!
– Ou šit!!
To je bilo stvarno jezivo. Ali odlučila sam da se toga ne prisećam pred ispit pa joj nisam ispričala do kraja kako je to izgledalo. Ponela sam i Robertovu tabelu. Štos sa rendom kombinovanjem delova rečenice u pismenom delu ispita još nikad nije omanuo, bez obzira što i profani znaju za njega, ne mogu takve rečenice da razlikuju od onih pravih.
Od ove godine je zabranjeno raditi pismeni na mobilnom, tako da svako dobije svoju tastaturu i ekran koji su povezani s lokalnom mrežom. U ćošku za svako pitanje izađe odmah koliko imaš vremena da napišeš odgovor. Profa kruži po mreži i u svakom momentu može da vidi šta ti pišeš. A ja znam da profesor Milošević uvek najviše gleda šta ja pišem i stalno mi ulazi na čet. Kod njega smo imali i kapitalizam u prvom semestru. To je kao neka njegova fora. Kad se najviše udubiš, on ubaci: „Leposava, jel bi mi popušila patku?“ Ne sme da napiše onu sablažnjivu jer se odmah uključi elektronska uzbuna.
Sad kad smo ulazili u ispitivačnicu, jasno sam videla da je snimio moju smeđu traku. Najbolja fora je što je još jedna riba s gurpe imala istu takvu. Pošto po zakonu nas dve ne smemo da razgovaramo, otišla je Marija da je pita zašto. Upiškila se u krevet, sirotica. I mi hoćemo u Evropu a još pišamo u krevet?! Ona je za mene već znala. Efekat traka je stvarno veličanstven. Sve se sazna dok kažeš keks. Svaka čast onom ko ih je izmislio.
Zauzeli smo niski start tačno dva minuta pre osam sati. Ja sam stigla prva u svojoj grupi i sela za treći sto zdesna. Iskopirala sam na TTG ceo pismeni i tako sve sejvovala.
Prvo pitanje laća.
1. Koje godine su VIS Idoli osuđeni u Hagu za izazivanje rasne i verske netrpeljivosti albumom „Odbrana i poslednji dani“? – 10 sekundi, 10 bodova.
To sam znala jer je moj deda išao u školu sa tetkom Vlade Divca. Drugo pitanje isto boza:
2. Koje godine je u Srbiji na vlast došao Savez nevladinih organizacija i osnovao prvu srpsku Nevladu? – 15 sekundi, 10 bodova.
Inače, Maki mi je provalio foru kako da uđem nekom na čet za vreme pismenog. Sistem ima užasno jaku zaštitu protiv toga, ali studentarija sve provali. Ipak, rekao mi je da nije potpuno bezbedno jer bi u isti prozor mogao da uleti i profa, tako da moram da se pazim. Za trik je znala i Marija koja mi je upala s pitanjem: „Ko je predvodio studentske demonstracije 1023-24?“ Mislila sam da je Marko Milošević, ali nisam bila sigurna. To sam joj i rekla. Posle se ispostavilo da je Marko Milošević sin Slobodana Miloševića, tj. deda našeg profesora. Totalno sam sve pobrkala. Marija je posle htela da me stavi u kenon.
3. Napišite svojim rečima šta mislite o nacionalizmu – 15 minuta, maksimum 50 poena.
Mrzim ovakva pitanja, ali srećom tu su Robertove tabele. Sastavila sam 7 rečenica, serbizirala ih i iskopirala. Evo jedne primera radi:
Eskalacija idejno tuđih tendencija postavlja pitanje revizije strukture izbora finansiranja i zaoštravanja borbe na energičnom suzbijanju nosilaca nacionalističkih težnji u funkciji iskorištavanja postojećih kapaciteta.
Tu mi je profa uleteo u ekran: „Leposava, čime si zaslužila traku? Mogu li da pogađam?“
„Možete, profesore, ali moram da pišem“.
„Ne brini se ti za pisanje. Znaš da ionako ne možeš da položiš sa smeđom trakom.“
„Imam teoretske šanse“. Mislila sam se da li da mu kažem da znam, ali da svejedno moram da pišem ili ovo što sam mu rekla. Ovako sam mu dala do znanja da se trudim. Stari perverznjak je reagovao očekivano: „Onda znaš i šta još treba da uradiš da bi položila…“
„Znam“. Cure su mi rekle da nijedna koju je ošmekovao Milošević nije uspela da mu izmakne. On odvoji desetak riba u generaciji. Pošto sam znala neke koje su kroz to prošle, unapred sam bila sigurna da ću biti na spisku. Njegov sam tip. Najgluplje je što mi neke cure na tome zavide.
„Profesore!“, pozvala sam sad ja njega. „Reci, srce!“
„A jel vi znate da je to zabranjeno dok sam pod trakom? :-)„, razume se da on to zna, ali pitala sam ga čisto da vidim šta će odgovoriti. „XE XE“, bio je kratak i jasan odgovor. A kao da ucenjivanje i privođenje studentkinja nije zabranjeno? Baš se pitam hoće li neko jednom ovog majmuna prijaviti Stalnoj komisiji žena ili barem Nadležnom Ministarstvu u Nevladi Srbije.
Na četvrto pitanje nisam znala odgovor:
4. Ispričajte jedan politički nekorektan vic o Ravnopravnim indoevropskim građanima jugoistočno-azijskog porekla za koji se izriče kazna četvrtog stepena. – 3 minuta, 15 bodova.
To sam poglavlje preskočila jer mi je bilo dosadno. Skoro celo je u vicevima s kraja XX veka. Stvarno ne kapiram kako su ljudi tome mogli da se smeju. Sva sreća da su vicevi ušli pod zabranu još pre nego što sam se rodila. Inače bih u društvu umirala od dosade, a možda bih i poludela ili izvršila i samoubistvo kao i mnogi koji su živeli u to vreme.
Peto pitanje je bilo totalno neočekivano. U momentu kad sam ga pročitala, a očigledno je da sam ga baš ja pročitala prva, sve je pošlo nekim svojim suludim tokovima. Pisalo je ovako:
5. Ko prvi od studenata dođe do ovog pitanja, biće istog momenta katapultiran iz svoje stolice i deportovan na Zadružno sejanje kukuruza u Veliku Planu! Srećno!

Leposava futuristički roman o Srbiji u kojoj vlada Nevlada Srbije

Autor: Pavle Ćosić, Leposava blog

Kraljević Marko po četvrti put među Srbima

Zatresla se Miroč planina, zapištala gora i zverinje, a vila Ravijojla sa oblaka sletela do pećine u kojoj je Marko snevao.

– Budi se Marko! – pištala je i vila, drmusajući junaka. – Budi se, kuka i planina i gora i zverinje i ja zbog nevolja koje su skolile Srbiju! Budi se, jer Srbije neće biti ako se ne probudiš!

– Aaaah! – jeknu Marko čuvši u snu tu groznu izjavu koja ga je momentalno rasanila. – Kako može biti da Srbije neće biti, posestrimo? – zapita je zaprepašćeno.

– Sve što bih ti rekla, ne bi mi poverovao – zajeca vila. – Nego sedlaj Šarca, paši dimiskiju, uzmi šestoper pozlaćen i pazi dobro da na Šarcu budu zimska kopita bar na dve zadnje pogonske noge, da preko samurovine obučeš fluorescentni prsluk i nipošto ne pij vino, jer su u Srbiji sad drugi, evropski adeti, mogli bi da te isključe iz saobraćaja, oduzmu Šarca, upišu kaznene poene i da nikada ne stigneš tamo kud si naumio – savetovala je vila Marka. – Idi u prestonicu, kod cara koji sad vlada Srbijom, popričaj sa njim, spasavaj Srbiju, ako za Boga znaš – zajeca Ravijojla roneći biserne suze. – Znaj samo da je Srbija izgubila Kosovo, da se novo Kosovo zove Vojvodina i da će ih biti još, a zovu se regioni.

– Hoću posestrimo, evo odmah – zabrinu se i Marko. – Nikada te nisam video tako tužnu, mora da je stvarno golema nevolja spopala Srbiju. „Na ono Kosovo sam stigao kasno, možda spasem ono što je ostalo“, razmišljao je.

– Ako je neko sposoban da spase Srbiju, to si ti – reče mu posestrima plačući. – Odmah kreni, ne časi ni časa, evo ti zimskih kopita i fluorescentnog prsluka, opremi se i pohitaj!

Marko potkova Šarca, navuče fluorescentni prsluk, opasa dimiskiju, uze u desnicu šestoper pozlaćen, a u levicu dizgine i krenu galopom. Kroz glavu mu senu sećanje na san kada je pomislio da je po treći put među Srbima[1] i olakšanje što je to bio samo san, ali je slutio da su nevolje koje su snašle Srbiju gore od svake noćne more. Junačan kakav je bio, hitao je da podeli megdan sa njima. Sjao se prsluk na njemu kano mesec kroz jelove grane, a mrki brci tresli od galopa i vetra kao skupštinska opozicija pred zamenicom predsednice Skupštine. Drumovi kojima je jahao bili su prepuni ljudi koji su ležali po njima i koji ga nisu prepoznavali jer su bili obnevideli od gladi. Pored te masovne pojave, Marka je zaprepastila činjenica da su drumovi bili u gorem stanju nego kada ih je on orao. „Možda nije sve tako strašno, čim je neko izorao ove drumove bolje nego ja. A očigledno nema Turaka koji bi izgazili oranje“, tešio je sebe Marko dok je na Šarcu jurio ka prestonici.

Do dvorca vladara u Srbiji ga je vodila neka nevidljiva ruka, a posle izvesnog vremena prestao je sa pokušajima da razume komentare stanovnika prestonice koje je sretao. Zvučali su kao da su izrečeni na srpskom jeziku, ali su njemu ipak bili nerazumljivi.„Baš je ovaj lik kuul“, „ma skroz je okej“, „da li je strejt ili gej“ slušao je Marko od prolaznika čudeći se. Nedoumici su mu doprinosili natpisi na stranom pismu kojih je bilo svuda gde mu je pogled pao, pismu koje mu je bilo potpuno nepoznato i kojim nisu bile pisane srpske knjige starostavne. „Da li je ovo srpski jezik, kakvo je ovo novo srpsko pismo i da li je ovo Srbija?“ pitao se Marko dok je vezivao Šarca ispred vladarskoga dvora.

Njegovu pojavu su već pre nekog vremena snimile odgovarajuće službe, kao i kamere na zgradi, tako da njegov dolazak nije bio iznenađujući. Štaviše, bio je dobrodošao, jer su carski savetnici, domaći i strani, zajedno sa vladarom u Srbiji pre toga održali sastanak.

– Javila nam je CIJA preko njene kancelarije u BIJI da se u Beogradu pojavio Kraljević Marko i da se uputio ovamo – započeo je sastanak savetnik za bezbednost.

– Ja ne želim da imam bilo šta sa tim srpskim nacionalistom. To bi mi pokvarilo imidž u Evropi i što je najgore i u Americi, odnosno celom demokratskom svetu – zavapio je vladar. – Pomislite samo koliko bi mi rejting pao!

– Ma kad je reč o rejtingu, ovo je velika šansa – uzeo je reč savetnik za medije i propagandu. – Zamisli samo koliko bi dobio kada Javni servis tvoj, a pre svega naš telal objavi da si primio Kraljevića Marka na njegovu molbu, naglašavam molbu, a ne zahtev i da ti je on dao podršku za tvoju, a pre svega našu politiku. Srpski nacionalisti bi izgubili poslednje uporište, neki bi čak posle toga prišli nama, a to bi bila i vest za svetske medije. To bi bila vest koja bi premašila po gledanosti i onu kad je onaj hećim uhapšen i sproveden u Hag, pa mu se tamo sudi. Rejting bi ti skočio i ovde i u demokratskom inostranstvu. Sve ćemo izmontirati i složiti. Biće to udarna svetska vest!

– Zbog rejtinga ću sve da učinim – pristade odmah vladar. – Ali, koliko se sećam, on je mnogo prek i život bi mogao da mi bude ugrožen, dosta mi je što sam onu vakcinu primio. Jooooj kako me boli rukaaaa – zaplaka roneći suze čudne, žućkaste boje.

– Ma ne brini se, uopšte nećete biti u direktnom kontaktu. Napravićemo video-konferenciju. Gledaćete se putem ekrana. Šta te bude pitao, ja ću ti reći kako da odgovoriš. Uostalom sve će biti dobro pripremljeno, kao pred svaki tvoj nastup – umirivao je vladara savetnik. – Pretpostavljam zašto je došao. Nauči ovo napamet, a kao što ti rekoh ostalo ću ti suflirati.

– Okej – na čistom demokratskom, bezalternativnom srpskom jeziku složi se vladar.

Čim je vezao Šarca i zakucao na dvorske dveri, Marku su poželeli dobrodošlicu. Dimiskiju i šestoper je ostavio na portirnici. Rekoše mu da je to uslov da vidi cara, pošto je carev život bio ugrožen nekim koji je uneo bombe u dvore, kao i nekim koji je pričao da ima bombu za cara, a posle je pisao neka čudna pisma.[2] Uvedoše ga u lepo opremljen kabinet, ponudiše pićem, što Marko jedva odbi, setivši se šta mu je rekla posestrima Ravijojla. Seo je u fotelju, čekajući cara. Tamno sokoćalo četvrtastog oblika koje je bilo u centu prostorije mu je privuklo pažnju. Iznenada se osvetlilo, a sa ekrana ga je gledao čovek koji nije imao krunu na glavi, ali je Marko nekako znao da mu se obraća vladar u Srbiji:

– Dobro mi došao, junače! – Čuo je pozdrav. Marka koji se nagledao svakojakih čuda putujući kroz Srbiju, a pogotovo u prestonici, ipak je zaprepastila ova mađija. Vidi čoveka, a čoveka nema, čuje glas, a čoveka opet nema, car je, a krunu nema, umesto čoveka govori mu strana stvar.

– Bolje te našao! – Odgovori sokoćalu Marko i odmah upita: – A gde si ti care?

– Ja sam hitno morao da otputujem u Rumuniju, ovaj Vlašku – seti se car naziva države koji će Marku biti razumljiv, dok je posmatrao Markov lik na ekranu monitora, iz podzemnog bunkera u dvorcu. – Evo možemo i ovako da se vidimo i pričamo. Nego kojim dobrom junače?

– Nije dobro, nego nevolja! – Uzviknu Marko. – Rekla mi je posestrima da smo izgubili Kosovo! Kako se to desilo?

– Bombardovali su ih! Ali je gubitak samo privremen. Mi se i dalje borimo za njega demokratskim, pravnim i diplomatskim sredstvima – objašnjavao je vladar Marku.

– Ma koga su i ko je bombardovao? – Pitao je Marko zbunjeno, osećajući da je taj nepoznat izraz „bombardovanje“ u nekakvoj vezi sa puškama koje su ga i naterale da se povuče u pećinu pod Miroč planinom, jer je tako svaka rđa mogla da pobedi i najvećeg junaka.

– Pa NATO je bombardovao te Srbe i Srbiju i Kosovo – objašnjavao je car patriotski. – Ali mi sad imamo dobre odnose i ja radim na tome da im se pridružimo.

– Znači NATO to su Turci? – Upita Marko da bi razjasnio nedoumicu.

– Pa ima i Turaka i Italijana i … – Poče da nabraja car, ali ga Marko prekide.

– I Turci i Latini stare varalice su napali sirotinju raju?! A šta ti hoćeš, da Srbija sad bude sa tim zulumćarima?! – Dreknu Marko u ekran.

– Ma mene je narod po sultanovoj želji i na njegovu radost izabrao i ja imam mandat tog naroda, ja ću u njegovo ime da odlučim. To ti se Marko zove demokratija – objašnjavao je car visoku politiku.

– A to su ta demokratska sredstva kojima se boriš za Kosovo! – ceptao je Marko. – A koja su diplomatska i pravna?

– Diplomatska sredstva su kad smo mi povukli naše ambasadore iz tih zemalja da im pokažemo da smo ozbiljni, pa smo te ambasadore brzo vratili, da se oni ozbiljno ne naljute na nas. A imamo i plan od šest tačaka.

– Aha, plan od šest tačaka – ponada se Marko, misleći da to ima neke veze sa šestoperom.

– Da, da to je veliki uspeh naše diplomatije. I to su moji saveznici i strateški partneri smislili, a ja sproveo. Tako smo obezbedili granicu protiv Kosova da ni ptica ne može da preleti, a kamoli neki Srbin. Mi naše ne damo! A dobio sam, ovaj dobili smo, Srbija je dobila i Beli šengen – ispravi se brzo car, pošto ga je savetnik upozorio

– Ma kakav crni Beli šengen! Šta je to? – pitao je zbunjen Marko.

– To je ferman od velikog, najvećeg sultana koji nam je doneo njegov vezir da možemo da putujemo po Evropi, osim Srba sa Kosova, što dokazuje koliko sam bio u pravu kada sam obezbedio granicu od njih – razjašnjavao je srpske diplomatske uspehe Marku car.

– A pravna sredstva, šta je to? – hteo je Marko potpuno objašnjenje.

– Ja sam tražio da sud dâ mišljenje da li ja pravedno što im je Kosovo oteto – odgovori car, slušajući savetnika.

– A taj sud da li sudi ni po babu ni po stričevima ili je po onoj narodnoj kadija te tuži, kadija ti sudi? – tražio je suvišna objašnjenja Marko, umesto da se zadovolji prvobitnom informacijom.

– Ma kakva tužba, daleko bilo! – Uplaši se car. – To su naši strateški partneri, mi tražimo samo mišljenje. Taman posla da ih tužimo i uvredimo, pa da nam blokiraju sultanski drum koji nema alternativu! Uostalom obezbedili smo se, u sudu su kadije koje o tome vode računa!

– Znači sude nam kadije, a Srbi su jadije! – besno viknu Marko. – Šta bi bilo od Srbije da sam ja tražio mišljenje od Muse Kesedžije i Crnog Arapina?! Znaš li to?! Odgovori! – urlao je Marko.

– Ma ovo su sada druga vremena, boj ne bije srce u junaka, najbolje je kada si manji od zrna maka – pokušao je car da smiri Marka gađajući ga ovim stihom u lirsku žicu. – Imamo mi tu još nekih uspeha na pravnom i diplomatskom polju.

– A koji su to? – hteo je da sazna Marko, iako mu je od onog što je čuo zujalo i u ušima i glavi.

– Nas su Hrvati, ovaj Latini tužili što su proterali Srbe iz njihovog carstva – počeo je da obrazlaže car.

– I ti si njih tužio? – upita nestrpljivo Marko, nadajući se da je car potegao za omiljenom srpskom zabavom.

– Ma Marko opet ne razumeš ova vremena. Ja sam im se izvinio i predložio da povuku tužbu inače…

– Inače ćeš šta? Rekao sam ti da su Latini stare varalice. I oni i Turci samo jedan jezik razumeju!

– Inače ću opet da im se izvinim. Izvinjavaću se dok god nam ne oproste sve što su nam učinili – izreče najstrašniju moguću pretnju car. – Da bi uvideli koliko je moje izvinjenje iskreno, pozvao sam papu da nas poseti. Ima tu još …

– Šta bre još! Zar i ovo nije prekoviše! – sastavi Marko veđe, sevajući očima.

– Upravo je izabran novi car Latina i ja ne bih išao da ga pozdravim ukoliko dođe i novi car Kosova. Tako se brani dostojanstvo Srbije! Ali, ako mi veliki, najveći sultan naredi, kao što je to i pre jedan veliki, najveći sultan učinio preko njegove hanume, otići ću odmah sa celom mojom svitom. To je real politika!

– A taj car Kosova i novi car Latina su prijatelji? – htede Marko opet da razjasni zbrku.

– I bivši latinski car, a i ovaj novi su veliki prijatelji sa carem Kosova, kao i veliki, najveći sultan.

– Pa šta ti onda tražiš kod neprijatelja? Rekao si da su proterali Srbe, da su nas zbog toga tužili, da su prijatelji sa kosovskim carem koji je srpski neprijatelj, a on je takođe proterao Srbe! – penio je Marko pitajući se da li ono što čuje zaista čuje, ili mu se pričinjava.

– Na sultanskom drumu koji nema alternativu moramo da razvijamo dobre odnose sa svim susedima. Zato sam i rekao da ne bih išao ukoliko kosovski car dođe. To uvek zvuči rodoljubivo i carski. Ali, zato iza mojih reči stoje moja istinska dela. Ja razvijam dobrosusedske odnose i sa jednim i sa drugim carem, a najviše sa velikim, najvećim sultanom. Što je više suseda, to je više dobrih odnosa. Zbog toga ću da napravim mala carstva, to jest regione, pa će i regioni razvijati međususedske dobre odnose sa drugim carstvima i međusobno. I dobro znaj Marko, narod me ovde ceni po rečima, a veliki, najveći sultan i drugi carevi po delima. Zato me vole i ovde i tamo. Tako se dolazi na vlast u Srbiji i tako se ostaje na vlasti. Kada Srbi počnu da me cene po delima, a ne po rečima, njima će da svane, a meni da smrkne, ali ako nije do sada, teško da će ikada – davao je lekcije iz politike, marketinga i makijavelizma Marku vladalac.

– Velikaši proklete vam duše, na komade razdrobiste carstvo! – povika Marko.

– Ma kaki velikaši, ja sam gospodar, ja ću preko mojih izmećara u Skupštini, to ti je skup velikaša kojima je komandujem – nastavljao je da objašnjava car Marku, – ja ću da pozlatim Srebrenicu, tako što ću da velmožama naredim da oni priznaju da je Srbija kriva za sve, otkako je sveta i veka. I džamiju ću da sazidam u Beogradu, sa sve medresom, i nju ću da pozlatim. I od Vojvodine ću da napravim Kosovo i nju ću da pozlatim, i od Šumadije, i nju ću da pozlatim, i od Pomoravlja i njega ću da pozlatim, i od Sandžaka, njega ću posebno da pozlatim. Sve će to car svojim obećanjima pozlatiti narodu srpskom – velikodušno je i EUforično obećavao vladar, kao da su raspisani izbori.

– Ma jesi li ti Latin, Turčin ili Srbin? ! – urlao je Marko.

– Ja sam pre svega Evropljanin, to je moj izbor koji nema alternativu – odgovori car. – Kad nemaš alternativu, to je fleksibilan i netradicionalan pristup politici, ali na tradicionalan način – mudrovao je dalje vladalac.

– Ajde dođi ‘vamo da podelimo megdan, pa da vidim šta si i čemu si, da za tvoje upitam te zdravlje! – sunu Marko izazov u sokoćalo sa koje ga je gledao sagovornik.

– A, pa ne mogu, rekao sam ti da sam u Vlaškoj – izreče predizbornom istinoljubivošću car. – Osim toga ko će da Srbiju vodi sultanskim drumom koji nema alternativu ako ne ja. Mene je kako sam ti već rekao narod i što je mnogo važnije veliki, najveći sultan izabrao na demokratskim izborima i poverio mi poverenje. I da znaš od svih velikaša, kako mi govore savetnici, koji to govore i sirotinji raji, mene ta raja najviše voli. A za zdravlje što me pitaš, dobro je, iako sam primio vakcinu. Morao sam da vratim dug.

– E ako mi ne smeš na megdan, ja ću tebe ovako izmećaru turski i latinski! – Besno uzviknu Marko i udari u ekran koji puče na tri polovine.

***

– Sve je super ispalo, rejting ti garantovano ide gore – reče caru savetnik za medije. Potom ozarenog lica dodade. – Upravo mi je nešto fantastično palo na pamet. – Zatim uze telefonsku slušalicu u desnicu ruku. – Donesi mi odmah jedan fluorescentni prsluk – naredi odgovornom za vozni park. – I neka bude dobro napukao – dodade važnu napomenu.

Te večeri carev lični telal Javni servis je kao prvu vest u drugom žutniku objavio saopštenje iz dvora da je u dugom i prijateljskom razgovoru do koga je došlo na molbu Kraljevića Marka isti dao punu podršku vladaru. Takođe je obavestio sirotinju raju da je uvaženi i visoki gost potpisao pristupnicu kojom je postao carev podanik, kao i da je posetu iskoristio da se vakciniše protiv svinjskog gripa. Prilog je garniran fotografijom fluorescentnog prsluka koji je Marko ostavio kao poklon, što je ujedno bio i jedini, ali zato uverljivi dokaz ekskluzivne vesti. Takođe je navedeno da su oštećenja na prsluku koja su se videla na prvi pogled bila nepobitan dokaz kako uvaženom i visokom gostu nije stalo do vladarevih protivnika, odnosno da mu puca prsluk za njih.

Gledaoci su još obavešteni da je prsluk izložen u carevoj rezidenciji. Ulaz je besplatan. Upućen je poziv posetiocima da slede Markova jasna opredeljenja i postanu careve pristalice, potpišu deklaraciju kojom daju podršku deklaraciji o Srebrenici i vakcinišu se protiv svinjskog gripa. Javni servis je takođe javio da je Marko prilikom dolaska vezao Šarca za sva četiri stuba i time nedvosmisleno pokazao da podržava sadašnju spoljnu politiku. Pri kraju vesti konzumentima je stavljeno do znanja da zbog tehničkih smetnji snimak stubova i Šarca nije mogao da bude prikazan. Naime, usled nestašice novca, što je bila posledica masovnog odbijanja plaćanja danka, digitalna oprema koja je bila iznajmljena je morala da bude vraćena vlasniku. Zbog toga je okrivljena sirotinja raja. Telal je rekao da će milošću carevom radi održavanja održivog koraka sa Evropom i napuštanja primitivne tehnologije telalanja pomoću zurli i talambasa uslediti stopostotno povećanje nameta. Poslednjom rečenicom Javni servis je obavestio da je car prilikom određivanja nameta na vilajet vodio računa o socijalnom momentu, to jest o sirotinji raji i da on duboko saoseća zbog udara na standard koji će on (namet, a i car) prouzrokovati.

[1] Vidi „Kraljević Marko po treći put među Srbima“ – Vidovdan.

[2] Vidi „Prvo čudno pismo“, „Drugo čudno pismo“ i „Treće čudno pismo“ Vidovdan i www.ljubisaspasojevic.wordpress.com .

Autor: Ljubiša Spasojević, NSPM

„Krunski svedok“

(Jedna prvoaprilska priča)

Priprema svedoka

Istražitelj: – Gospodine Serdemoviću, Vi ste voljni kako mi je rečeno i kako ja vama kažem da svedočite o vašem učešću u genocidu?

Mržen Serdemović: – Da, objektivno i pre svega istinito, kako se dogovorimo i kako Vi kažete.

Istražitelj: – Vi ćete biti naš krunski svedok kojim ćemo dokazati nameru Srba da izvrše njihov udruženi zločinački poduhvat i da ih okrivimo za genocid.To je glavni motiv vašeg svedočenja. Uostalom poznata vam je njihova izjava da će sve protivnike srpstva pobiti i to zarđalom kašikom. Da bi dokazali taj zločin i genocid, ako uopšte to treba dokazivati kada su u pitanju Srbi, na sudu kažite da ste pucali u zarobljenike.

Mržen Serdemović: – Da, da. Odavno ja imam neraščšćene račune sa njima. Jednom kad sam bio mali i igrali smo klikere, jedan moj komšija Srbin me je uhvatio da varam, pa mi je udario šamar i opsovao majku.

Istražitelj:- Aha, aha, odličan detalj. To pokazuje da je njima zločin i maltretiranje urođeno, iako nisu ničim isprovocirani. Tužilac će vas pitati na saslušanju, da navedete tačno taj događaj. To što vam je opsovao majku je krunski dokaz da Srbi vrše diskriminacije po rodu, polu, naciji, rasi i veri.

Mržen Serdemović: – Ma još me boli obraz. Odlično se sećam svega.

Istražitelj: – Iako ste oslobođeni vojske, navešćete da ste bili u streljačkoj desetini, koja je kako ime govori, streljala nevino stanovništvo. Ta desetina je bila u sastavu dobrovoljačke divizije iz Srbije.Znate, kao ono kad su za vreme Drugog svetskog rata Hrvati i muslimani slali doborovoljačke jedinice na Istočni front, kod Staljingrada. Upravo to što je tako mala jedinica – desetina pobila toliko ljudi, dokazuje koliko je zločin monstruozan, kao i da su Srbi zločine vršili na širokom prostoru, što takođe dokazuje koliko su oni monstruozni.Takođe, prilikom svedočenja kao razlog navedite da svedočite pod pritiskom savesti, pošto ste pobili te silne žrtve, hiljade i hiljade nevinih.

Mržen Serdemović: – Ma da , jasno mi je. Mada mi nije jasno kako deset može da bude u jedinici, a i taj zločin kako ste ono rekli .. uzan, a na širokom prostoru.

Istražitelj: – Monsutruozan, monstruozan, ne monstrouzan.

Mržen Serdemović: -Razumeo sam, monstrouzan. Ali ako vi i dalje mislite da je jedan veće od deset, evo ja ću da vam dam jedan evro, a vi meni dajte deset. Jel’ može?

Istražitelj: – Ma ne može.

Mržen Serdemović:- Eto, vidite da sam ja u pravu.

Istražitelj: – Uh, šta me snađe! Vi samo zapamtite ono za vojsku.

Mražen Serdemović: – Ne brinite, zapamtio sam. Samo da znate, vojske sam oslobođen zato što mi je poremećen centar za ravnotežu, a i nešto mi zuji u ušima, stalno čujem neke glasove. Tako mi je od rođenja.

Istražitelj: – Ma vidim, vidim. Boljeg od vas nismo mogli da nađemo. U zabludi ste kada mislite da je to od rođenja. Ne, nije vam to od rođenja, to je sigurno posledica onog šamara, što je u stvari posledica srpskog genocida koji ste pretrpeli još kao dete.

Mržen Serdemović: – A da ja vama dam jedan evro, a vi meni deset?

Istražitelj: – Ma kaki bre! Vi samo na sudu pričajte kako smo se dogovorili, pa ćemo vam dati i više od toga. A pošto vas je taj Srbin udario, mi ćemo da vas pomilujemo.

Mržen Serdemović: – A kako to?

Istražitelj: – Mi ćemo kobajagi da vas osudimo zbog vaših zločina, ali ćemo odmah da vas pustimo. Osim toga dobro ćemo da vam pomognemo. Platićemo vam za bol i duševnu patnju koju ste pretrpeli, tako ćete dobiti mnogo više.

Mržen Serdemović: – Ma opet mi zuji u ušima. Da li ste vi to rekli da ćete dobro da mi platite?

Istražitelj: – Da, i to dobro, baš dobro.

Mržen Serdemović: – Dobro.

Istražitelj: – Pa rekao sam dobro.

Mržen Serdemović: – Pa i ja sam rekao dobro.

Istražitelj:- A niste pitali?

Mržen Serdemović: – Ne.

Istražitelj: – Dobro.

Mržen Serdemović: – Dobro?

Istražitelj: – A zašto sad kažete dobro.

Mržen Serdemović: – Ma nisam rekao, pitao sam.

Istražitelj: – ‘Ajde da prekinemo sa ovim, moram još da vas naučim, šta ćete da kažete na sudu.

Mržen Serdemović: – Dobro.

Istražitelj: – Jeste li sad rekli ili pitali?

Mržen Serdemović: – Rekao.

Istražitelj: – Dobro.

Mržen Serdemović: – Dobro?

Istražitelj: – Slušajte dobro! Nemojte više da koristite tu reč u razgovoru!

Mržen Serdemović: – Dobro.

Istražitelj: – Ovo ne vodi nikuda. Da li vam je poznato da Srbi imaju poslovicu „Nas i Rusa trista miliona“? Da li ste zapamtili šta sam vas upravo pitao?

Mržen Serdemović: – Da.

Istražitelj:- Šta?

Mržen Serdemović: – Šta.

Istražitelj: – Šta, šta?

Mržen Serdemović: – Šta, šta.

Istražitelj: – Ama čoveče kažite mi šta sam vas poslednje pitao?

Mržen Serdemović: – Pa to sam i rekao.

Istražitelj: – Šta?

Mržen Serdemović: – Pa poslednje ste me pitali „šta.“

Istražitelj: – Bolje da to zaobiđemo.Tužilac ili sudija , to je u našem sudu kada su Srbi pitanju sasvim sve jedno, će vas pitati da li je u vašoj jedinici bilo Rusa. Vi ćete odgovoriti da jeste.

Mržen Serdemović: – Dobro.

Istražitelj: – Takođe, ćete navesti da su u toj jedinici bili pre svega Srbi. Uostalom neće vam biti teško da to kažete pošto ste vi Hrvat.

Mržen Serdemović: – Zar jesam?

Istražitelj:- Da! Da!

Mržen Serdemović: – Dobro.

Istražitelj: – Neeee! To nikako ne može da bude dobro!

Mržen Serdemović: – To što sam Hrvat?

Istražitelj: – Ama čoveče rekao sam da ne koristite više tu reč!!!

Mržen Serdemović: – Koju reč?

Istražitelj: – Dobroooo!!! Dobroooo!!!

Mržen Serdemović: – Dobro.

Istražitelj: – Ipak je on rođen, takav. Nijedan šamar ne bi imao ovakve posledice.

Mržen Serdemović: – Molim?

Istražitelj: – Ništa, ništa. Ja to onako nešto za sebe.

Mržen Serdemović: – Ništa?

Istražitelj: – Neee!!! Ni tu reč nesmete više da koristite!

Mržen Serdemović: – Dobro.

Istražitelj: – Jeste li sve zapamtili?

Mržen Serdemović: – Da.

Istražitelj: – Da?

Mržen Serdemović: – Da?

Istražitelj: – Ima li ovome kraja? Ni tu reč ne smete više da izgovorite!

Mržen Serdemović: – Koju reč?

Istražitelj: – Da! Da!

Mržen Serdemović: – Dobro, ne.

Istražitelj: – Da li imate Vi mene nešto da pitate?

Mržen Serdemović: – Imam. Koja čarapa se oblači na levu, a koja na desnu nogu?

Saslušanje Mržena Serdemovića u sudu, u Hadu

Predsednik sudskog veća: – Vi ste ovde pozvani kao svedok tužilašatva. Opominjem vas, da ste dužni da govorite samo istinu i ništa osim istine. Zakunite se.

Mržen Serdemović: – Evo kunem se. Joooooj Mrženeeeee, Mrženeeeee, ni majka nije mogla da te voli, pa je kumu koga je jedva našla i to tek pošto ga je napila rekla kakvo ime da ti daaaaa, jooooooooj! Joooooj, znala je da ćete svi mrzeti i takvo ti je ime i nadenulaaaaaa, jooooooooj!

Predsednik sudskog veća: – S obzirom da svedočite protiv Srba, prihvatićemo i ovako izrečenu zakletvu. Neka tužiteljka počne sa ispitivanjem.

Tužiteljka : – Da li ste vi Mržen Serdemović?

Mržen Serdemović: – Ne.

Tužiteljka: – Ne?

Mržen Serdemović: – Ne.

Tužiteljka : – Poštovani članovi sudskog veća, molim Vas da imate u vidu, da je svedok još uvek pod stresom i kajanjem zbog onog što je uradio i da neki njegovi odgovori mogu da budu posledica toga.

Branilac optuženog koga je imenovalo tužilaštvo: – Tako je!

Tužiteljka: – Da li se sa vama postupalo dobro tokom boravka ovde i tokom istražnog postupka?

Mržen Serdemović: – Ne.

Tužiteljka: – Odgovorite samo, dobro, ili loše.

Mržen Serdemović: – Samo loše.

Tužiteljka: -Da li ovu izjavu dajete dobrovoljno i bez ikakvog pritiska?

Mržen Serdemović: – Ne. Dajem je pod pritiskom savesti silnih žrtava koje ste pobili, hiljada i hiljada nevinih…

Tužiteljka: – Poštovani članovi sudskog veća, da li vidite kakve je posledice na svedoka ostavilo strašno delo koje je izvršio? Molim da ovaj njegov odgovor kao i prethodni i buduće negativne i nesuvlisne prihvatite kao potvrdu navoda optužnice. Uostalom podsećam Vas da u osnivačkom aktu ovog suda piše da su Srbi krivi kao narod. To je izričito navedeno u članu B-92.

Predsednik sudskog veća: – Prihvatamo, na osnovu člana B-92.

Branilac optuženog koga je imenovalo tužilaštvo: – Tako je!

Tužiteljka: – Koji je glavni motiv vašeg svedočenja?

Mržen Serdemović: – Da dokažem vaš udruženi zločinački poduhvat protiv Srba i da vas okrivim za genocid, kao i da dokažem da ste zločine protiv Srba vršili na širokom prostoru, što dokazuje koliko ste monstrouzani. To je glavni motiv mog svedočenja.

Tužiteljka: – Mislite koliko smo monstruozni?

Mržen Serdemović: – To!To! Baš to!

Tužiteljka: – Molim sudsko veće da ima u vidu ono što sam prethodno rekla. Vi ste bili učesnik rata u Bosni?

Mržen Serdemović: – Ne.

Tužiteljka: – U kojoj ste jedinici služili?

Mržen Serdemović: – Nije bila jedinica, već nas deset.

Tužiteljka: – Dobro, deset, to se zove desetina.

Mržen Serdemović: – Kako vi kažete. Bio sam u streljačkoj diviziji u kojoj su kako joj ime govori bili svi oni koje smo streljali. Ta jedinica je bila u sastavu srpske dobrovoljačke desetine.

Tužiteljka: – Molim vas da dobro razmislite, šta pričate. Kako divizija može da bude u sastavu desetine?

Mržen Serdemović: -Pa to sam pokušao i da objasnim onom vašem istražitelju. Ako je divizija jedinica, onda samo jedinica može da bude u desetki, a ne desetka u jedinici, prosto zato što je deset veće od jedan. To se uči u prvom razredu osnovne škole!

Predsednik sudskog veća: – Stres je bio zaista veoma jak, mada svedok očigledno ume da računa do deset. Nastavite.

Tužiteljka:- Koje su nacionalnosti sve bile zastupljene u toj desetici, pardon desetini?

Mržen Serdemović: – Pa kako samo ime kaže bili su sve sami Srbi, tojest Hrvati i muslimani.

Tužiteljka: – Da li je bilo Rusa?

Predsednik sudskog veća: -Da, da, da li je bilo Rusa?

Mržen Serdemović: – Ne. Ali bolje je da to zaobiđete.

Tužiteljka: – Šta?

Mržen Serdemović: – Ruse.

Tužiteljka: – Preformulisaću pitanje. Koliko je u toj srpskoj dobrovoljačkoj desetini bilo Rusa?

Mržen Serdemović: – Trista miliona.

Tužiteljka: – Da li ste sigurni?

Mržen Serdemović: – Ne. Možda ih je bilo malo manje.Nas nisam računao.

Branilac optuženog koga je imenovalo tužilaštvo: – Tako je!

Predsednik sudskog veća: – Opominjem branioca da se uzdrži od neosnovanih upadica. Do sad su njegove intervencije u korist optuženog bile na mestu, ali ova nije.

Tužiteljka: – Pa kako sad može trista miliona da bude manje od deset?

Mržen Serdemović: – Tako mi je onaj vaš istažitelj rekao i tako sam se sa njim dogovor….

Predsednik sudskog veća: – Molim tužiteljku da ne dovodi u pitanje kredibilitet svedoka. Već smo konstatovali da svedok ume da računa do deset, što je za ovaj sud dovoljan dokaz njegove pouzdanosti. Osim toga on je kako ste naveli u tužbi Vaš, a samim tim i naš krunski svedok.

Tužiteljka: – Prihavatam sugestiju. Recite nam gde je dejstvovala ta vaša dobrovoljačka jedinica, koja je došla iz Srbije?

Mržen Serdemović: – Na Istočnom frontu, kod Staljingrada.

Tužiteljka: – A u Bosni?

Mržen Serdemović: – Ne.

Tužiteljka: – Da li ste Vi učestvovali u likvidaciji zarobljenika?

Mržen Serdemović: – Ne.

Tužiteljka: – Preforumulisaću pitanje. Šta ste radili sa zarobljenicima?

Mržen Serdemović: – Igrao sam klikere.

Tužiteljka: – Šta ste radili???!!! A zatim, zatim, šta se dogodilo?

Mržen Serdemović: – Onda me je jedan od njih uhvatio kako varam, pa mi je udario šamar i opsovao kliker. To je dokaz da Srbi vrše diskriminaciju klikera po rodu, polu, rasi, naciji i veri, majku vam vašu…

Tužiteljka: – Ne nastavljajte rečenicu, da ne bi odgovarali zbog vređanja ovog organa!

Mržen Serdemović: – Kog organa?

Tužiteljka: – Ovog, evropskog.

Mržen Serdemović: – A, tog.

Tužiteljka: – Recite šta se onda desilo?

Mržen Serdemović: – Sa organom?

Tužiteljka: – Ne! Šta se desilo posle, kada su vam udarili šamar!?

Mržen Serdemović: – Ja sam potegao zarđalu kašiku i počeo da pucam.

Tužiteljka: – Molim članove veća da obrate pažnju na ovaj detalj, koji samo govori o strašnim razmerama zločina i surovosti koja se pokazala u ovom genocidnom aktu. Svedok je očigledno veoma potresen.

Branilac optuženog koga je imenovalo tužilaštvo: – Tako je!

Tužiteljka: – Koje nacionalnosti su bili ljudi u čijem ste ubijanju učestvovali?

Mržen Serdemović: – To su bili pre svega Srbi.Uostalom Vi ste Hrvat.

Tužiteljka: – Zar jesam? Vi ste ipak posle svega, rekli nešto što nije tačno. Ja sam Švajcarskinja. Hrvatska tuži Srbiju u predmetu koji nije predmet razmatranja ovog veća. Vi ste svakako mislili na muslimane?

Mržen Serdemović: – Ne.

Tužiteljka: -Da se vratimo na oružije koje ste koristili. Da li ste sigurni da je to bila zarđala kašika?

Mržen Serdemović: – Ne.

Tužiteljka: – Možda je bila srebrna kašika?

Mržen Serdemović: – Možda.

Tužiteljka: – Molim sudsko veće da obrati pažnju na ovaj bitan detalj. Materijal od koga je napravljena kašika, odnosno oružije kojim je izvršen genocid direktno je povezan sa imenom mesta u kome se genocid odigrao. To samo govori da je zločin bio unapred pažljivo isplaniran.

Branilac optuženog koga je imenovalo tužilaštvo: – Tako je!

Tužiteljka: – Molim vas das izričito potvrdite ovom sudu, da posle zločina u kome ste učestvovali ništa nije ostalo u životu. Naglašavam, ništa!

Mržen Serdemović: – Sve je ostalo u životu.

Tužiteljka: – Ovim bih završila ovo potresno i verodostojno svedočenje. Sigurna sam da posle ovoga ni branilac, ni sudsko veće neće imati pitanja.

Branilac optuženog koga je imenovalo tužilaštvo: – Tako je!

Predsednik sudskog veća: – Tako je! Ja bih samo pitao svedoka , da li ima još nešto da izjavi.?

Mržen Serdemović : – Imam nešto da pitam.

Predsednik sudskog veća: – Izvolite, pitajte.

Mržen Serdemović: – Koja se čarapa oblači na levu, a koja na desnu nogu?

Predsednik sudskog veća: – Zar niste mogli nešto lakše da pitate? Ovaj sud nije kompetentan da vam odgovori.Vaše pitanje ćemo proslediti zakonodavnom telu Evropske unije, koje će, ako već nije, doneti odgovarajući propis . Potom će svi korisnici čarapa, članovi unije, kao i oni koji apliciraju za članstvo morati da ga poštuju. Hvala Vam što ste nam skrenuli pažnju na taj problem.

Presuda

Predsednik sudskog veća: – Da se vratimo na ovaj proces. Sudsko veće i bez međusobne konsultacije smatra da ovo svedočenje u potpunosti potvrđuje navode optužnice i unapred dezavuiše svaki pokušaj da se zločin genocida negira. Zbog svega toga odbrana verovatno ne želi da da završnu reč.

Branilac optuženog koga je imenovalo tužilaštvo: – Tako je!

Predsednik sudskog veća: – Optuženi da li imate pre izricanja presude nešto da kažete? Ustanite!

Optuženi: – Ja…

Predsednik sudskog veća:- Hvala. Iskoristili ste Vaše vreme.Optuženi sedite. Posle ovog svedočenja, koje je od svih iznetih dokaza u ovom slučaju ima najveću težinu i koje je za ovo sudsko veće posle pažljivog i nepristrasnog razmatranja najvalidnije, posle reči odbrane koja je aktivno učestvovala u ovom saslušanju i dala sve od sebe da utvrdimo istinitost iskaza ovog svedoka, istovremeno na veoma ubedljiv način štiteći interese optuženog, ovo sudsko veće , pre svega poštujući član B-92 Statuta ovog suda, optuženog osuđuje na dvadeset osam doživotnih zatvorskih kazni.

Dvadeset sedam doživotnih kazni će te služiti u državam članicama EU, svaku doživotnu, u po jednoj državi članici, što je ujedno i dokaz da su sve članice unije jednake, kako je to nedavno i utvrđeno usvojenim Lisabonskim sporazumom. Budite ponosni, kao što smi i mi ponosni, kao što će siguran sam i vlast u Srbiji biti ponosna , što je ova i ovakva presuda prvi i pravi dokaz tog jedinstva, kome je i vlastu u Srbiji doprinela vašim izručenjem, kao i što treba da budete ponosni što EU počinje novu etapu svog razvoja baš ovakvom presudom, negujući i dokazujući istinske evropske vrednosti kao što su pravednost, pravičnosti i kako se to i na vašem i primeru vaše države i vaših sunarodnika dokazalo, pre svega humkanost. Ovom presudom se trudimo da nastavimo neprekinutu nit humkanosti koju pre svega sprovodi naša vojna organizacija NATO, u njenim, kako ih tačno nazivaju humkanitarnim akcijama, sejući humke širom sveta, što je iako ničim izazvana i ovlašćena, sa pravom učinila nedavno i u Srbiji.

Sudsko veće takođe smatra da je uverljivost ovog svedočenja takva da nisu bili potrebni nikakvi drugi dokazi. Pri izricanju presude veće je cenilo kao još jednu otežavjuću okolnost činjenicu da tokom čitanja presude sedite, što je dokaz nepoštovanja ovog suda.

Ipak, imajući humkanost u vidu, omogućavamo vam da posle isteka dvadeset sedme doživotne kazne podnesete molbu za pomilovanje, pošto dvadeset osmu treba da odslužite u vašoj državi, koja će, zbog već pomenutog doprinosa, tada imati status kandidata za člana EU, što verujemo, ako Srbija bude postojala, što ne verujemo. Ako ne bude postojala, smatrajte da ste ipak imali sreće, jer smo prema vama pokazali samilost i razumevanje , koju vi niste imali za vaše žrtve.

Ukoliko želite da podnesete žalbu, imajte u vidu da su vaši sunarodnici koji su verovali u pravičnost ovog suda i žalili se na presude, dobili duže vremenske kazne. Svakako, zbog nepristrasnosti i uravnoteženog pristupa , te jednakog tretmana prema svim stranama, pripadnici drugih naroda su oslobađani zbog navodnih zločina koje su navodno učinili nad Srbima.

Ovaj sud su osnovale UN i zbog toga je izvesno da će te u drugostepenom postupku biti osuđeni na onoliko doživotnih zatvorskih kazni, koliko je članica te organizacije. Takođe, u broj doživotnih kazni nismo uračunali SAD, što je dokaz nezavisne politike koju EU vodi naspram te države.Budite ponosni što se dokaz i te činjenice. Pri tome ovo sudsko veće nije uvereno da će vlastu u Srbiji biti ponosna na nešto što je nezavisno od SAD.

Tužiteljka: – Mi ćemo momentalno uložiti žalbu na ovu preblagu i nedostojnu presudu. Smatramo da je kazna neprimerena težini učinjenog dela i da sudsko veće nije u potpunosti uzelo u obzir svedečenje ovog nadasve pouzdanog svedoka o holokaustu koji istorija ne pamti, kao i da je član B-92 Statuta ovog suda, sudsko veće protumačilo u korist optuženog.

Branilac optuženog koga je imenovalo tužilaštvo: – Tako je!

Predsednik sudskog veća :- Takođe, na osnovu ovog istinitog, uverljivog i potresnog svedočenja, ovaj sud će zatražiti da Evropski parlament donese rezoluciju o genocidu izvršenog srebrnom kašikom, kao i da to učini i parlament u Srbiji.

Branilac optuženog koga je imenovalo tužilaštvo: – Tako je!

Mržen Serdemović: – Ne.
Autor: Ljubiša Spasojević, NSPM

Sram nas bilo pa prošlo

* Kad nas bombarduju dobri momci, bombe padaju kao melem na ranu.

* Treba ukinuti bar jednu stranu sveta. Na primer, istok. Ne mogu Amerikanci da stignu na sve strane.

* Ima dana kada ne znam šta da radim. Nikakve mi instrukcije ne dolaze iz Vašingtona i Brisela.

* Prostor bivše Jugoslavije i danas je prostor bivše Jugoslavije. Ništa se tu nije promenilo.

* Srbi su jeli kašikom i viljuškom kad Hrvati još nisu ni znali za kravatu.

* Podela na Srbe i Srbijance maslo je nekih Hrvata i Hrvatijanaca.

* Pošto su oni odmah prigrabili sebi ulogu žrtve, nama je jedino preostalo da korektno odigramo svoju rolu.

* Za naše žrtve malo ko zna. Zato što mi ne volimo da se hvalimo.

* Spremni smo da podelimo odgovornost za ono što se u ratu dogodilo, ali nemamo s kim!

* U poslednjem ratu ništa nismo naučili jedni od drugih. Samo smo obnavljali gradivo.

* Istina je negde na sredini. Obe strane je guraju od sebe.

* Istina ne može da se sakrije. Nigde nije dobrodošla.

* Da tela ubijenih Srba nisu bacana u Savu, istorija Srba u Hrvatskoj krenula bi drugim tokom.

* Ako ne možemo da živimo zajedno, možemo da živimo jedni pored drugih. Samo, moraćete još malo da se odmaknete.

* Mi ne želimo da pružimo ruku dok ne vidimo da je ta ruka od druge strane prihvaćena.

* Srbi prevedeni u drugu veru više nisu deo svog naroda. Izgubljeni su u prevodu.

* Ostvarili su svoja manjinska prava: sada su većina.

* Na Kosovu će Srbi živeti u slozi i miru sa Albancima, a Albanci sa Srbima. S tim što ta dva procesa moraju da budu razdvojena da ne bi došlo do obnove sukoba.

* Ko Srbiji otme deo teritorije, kajaće se! Što nije uzeo više.

* Srbi su gostoljubiv narod, a Srbija je na izvol’te.

* Naši susedi su priznali Kosovo, bez želje da se stavljaju na jednu ili drugu stranu.

* Svetsku ekonomsku krizu dočekali smo spremno. Već smo bili duboko u krizi.

* Da se ponašamo krajnje racionalno? Pa nismo mi ekstremisti.

* Ako smo mi pupak sveta, kako li je tek onima koji su ispod nas?

* Ne voli ga kamera. Zato on ne skida čarapu s glave.

* Kod nas nema organizovanog kriminala. Mi delujemo kao raspuštena banda.

* Na granici su mi oduzeli milion evra. Navodno nisam imao odgovarajuće papire. Ako novac nije odgovarajući papir, onda ja ne znam šta jeste.

* Od naroda tražimo samo da skoči u provaliju, a mi smo spremni da preuzmemo sav rizik.

* Rekli smo da će biti onako kako bude. I nismo mnogo pogrešili.

* Hajde da se kladimo da će vatrogasci stići pre nego što naša kuća izgori do temelja!

* U stranku sam ušao iz ideala. Ideal mi je bio da se obogatim.

* Živim u potkrovlju, tako da mi i sa te strane kaplje redovno.

* Moj problem je u tome što bih želeo da istaknem dve stvari, a imam samo jednu.

* Na put smo poneli samo ono najnužnije, da ne bismo dodatno opterećivali brod koji tone.
Autor: Aleksandar Baljak, Politika

Kako racionalizovati skupštinu po „brejnstorming“ metodi

Prvo da kažemo nešto o metodi. Moždana oluja je metod koji koristi menadžment na zapadu kad ima neko „žešći“ problem. Okupi sve zaposlene, do čistačica, ukratko izloži problem i traži od istih da daju što slobodnije ideje, do otkačenosti.

Tu ne prisustvuju stručnjaci za tu oblast. Jer oni odmah blokiraju svaku ideju: ovo ne može, ono neizvodljivo. Znači, poželjni mozgovi neopterećeni nekim parametrima.

A začetnik te metode je bio pijani mornar. Naime, tokom rata, u jednu francusku luku doplutala je ogromna mina. Našao bi se dobrovoljac da rizikuje, ali bi neuspelom demontažom rasturio celu luku i pola grada.

I sad, stoje ljudi na doku i gledaju šta im valja činiti.

A jedan pijani mornar stao takođe na ivicu i duva li duva. Mislim, ne duva travu, nego puše čovek, oči da mu ispadnu. „Hajde ljudi da svi duvamo, da je oduvamo na pučinu!!“.

Posle početnih BBB komentara (BlagiBožeBudale!) neko se seti: Pa da! Nećemo da duvamo, ali ovde ima i brodova i tegljača i drugih naprava sa kompresorima. Pa uključe sve kompresore, a creva okrenu i polako prave kontratalase, dok je ne oduvaju na udaljenost gde se može bezbedno torpedovati.

I od tada, po toj metodi se forsiraju ideje koje na prvi pogled izgledjau šašave, ali uz neke korekcije predstavljaju kvalitativni iskorak iz već začaranog i kliširanog kruga pitanja i odgovora.

E sad, kakve ovo ima veze sa racionalizacijom Skupštine?

Nemoj da neko pomisli da predlažem da Skupštinu oduvamo. Bože sačuvaj! Ko u njoj duva, neka duva, široko mu polje.

Takođe, nemoj da me neko poturi pod paraf novog zakona, zbog pominjanja pijanih mornara. Njih u Skupštini nema. Mislim – nema mornara. O pridevu – drugom prilikom.

Nego, po „brejnstorming“ metodi, predlažem racionalizaciju Skupštine i smanjenje broja poslanika. Ne na 150, nego na desetak. Tačnije, da svaka parlamentarna stranka ima po jednog poslanika.

Odmah da vam izbijem iz ruku glavni adut. (Mada se adut ne drži u ruci, još manje u rukavu, ali nema veze.)

Ti poslanici, po jedan za svaku stranku, ne bi imali jednaku moć odlučivanja, nego bi bilo kao u akcionarskim društvima. Predstavnik najjače stranke ima toliko glasova, predstavnici manjih stranaka toliko…

Prednosti: ekonomska ušteda. Takođe i bolje mentalno zdravlje gledalaca, pošto masa njih ne bi prežvakavala istu žvaku do besvesti.

A ionako, tamo sve te grupe klonirano misle. Šta misli vrhovni žrec stranke, to misle i poslanici.

Želim da verujem da je među glasačima vladajuće garniture, bar poneki bio protiv ovog zakona. Međutim, ne glasa se ni prema bazi, ni prema vlastitom stavu, koga, uzgredbudirečeno, i nemaju. S druge strane, možda bi neko od opozicionara glasao za zakon. Po principu: jeste da nema veze sa životom, ali valjaće kad se jednom mi dočepamo vlasti…

Znači, kada ionako svi isto misle i svi isto glasaju, neka to obavi po jedan. Ne bi morali da se cimaju sa raznih letovališta, niti da ih neko utefteriše kao da su tu.

Takođe, ne bi se pojavljivao problem preletača. Ako predstavnik vladajuće stranke ima recimo 102 glasa, on ne bi mogao da izdvoji 15 glasova i da kaže „E, sad smo mi zasebna grupa“. Jok, nipošto, sve ostaje nedeljivo.

Šta mislite?

Autor: Milko Grbović, NSPM